Стражилово

1363

ОТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1364

Особито се ћутке не могу прећи две његове фигуре, две капиталне фигуре, које сасредоточавају у себи сву тваралачку моћ великог вешгака психолога. Та два лица су: Петар Бесухов (у роману Воина и мирг), и Левин (у роману Анна Еоренинна). У та два лица је гроф Толстој изразио сав карактер руске душе. Оба су лица нацртана тако пуно, с таком очевидном пажњом, с таком љубављу и проницатељношћу, да стоје пред нама као живи људи, с опредељеним индивидуалним карактером, не губећи своје типичности, свога начела у смислу психологије руског народа. Левин и Бесухов су необично добро погођени Руси, на којима се тако јасно види сав сложени процес уплива климата и социјалне организације. Климат, који прибављује нервне страсти јужног човека испод ведрог неба и жарког сунца. Врући Талијанац сигурно никад неби могао помирити се с онаким резултатом страсти, с каквим мири Левин, он би сигурно пре пусгио куглу у чело, као н. пр. Јакобо-Ортис, или би се светио као Јаго; Француз би заборавио предмет своје страсти, но сигурно би најпре учинио стотину глупости разне сорте. За климатом долази друштвена организација, која не допушта, да се развијају социјални инстикти и која, при недостатку сваке живље радње, већ у ембриону убија читаву масу способности, остављајући, да се развије само једна црта — бесплодно, теоретично резонерство, која као камен терети руску душу, па и душу Лава Толстоја. С нрве појаве на страницама романа, па све до краја, Левин нам се црта човеком. који страсно тражи одговора на питања, што ничу у њему под упливом свега, што га окружава. Незадовољавајући се решењем питања., које му даје друштво, он иде, јури ни сам не зна, камо мучен једним тешким питањем: где је истина? Најпосле налази кључ одгонетци тамо, где се најмање надао, код људи простих, забачених и остављених од свију. Не треба рећи, да је Левина саздао човек, који је био мучен таким истим питањима, и коме блиско срцу лежи онај прости, од сваког осгављени свет. Тај исти процес, изражен необично рељефно, налазимо код друге фигуре, Петра Безухова. Платон Каратаев, за најпростијег солдата будала, којој је тешко пара наћи — за Петра непостижним олицетворењем руског духа, простоте и округле истине. Платон није могао разумети значење речи узетих одељно. Свака реч и сваки његов поступак био је резултат радње, која је за њега била живот. Но живот,

како је он нањ гледао, није имао смисла као одељни живот, него само као частица у целини. Његове речи и посгупци ишли су од њега тако равномерно, тако непосредно, као што иде мирис од цвета. Он није знао ни цене, ни значаја одељно узете речи или поступка. Лав Толстој даје нам тако, да видимо цељ, којој је он посветио своју плодотворну радњу, даје нам пуну етнографску и душевну историју руску, не у својству индивидуалног карактера, не у својству више или мање вештачког типа, те је потекао из једног или другог друштвеног услова, него у својству извесног преставаика народности и расе. 0'Конел и сва школа савремене критике, доказала је, да је Шекспир у самој ствари учинио то исто и да је томе његова несумњива, заслуга и доказ великог генија. Да би решио ту исту задаћу, грофу Толстоју није требало толико генија — резултати науке су му олакшали; но у времену Шекспировом она је, може бити била случајним нроблеском генкја; међутим како је у наше дане сва снага науке и вешгине управљена, таман на решење те задаће. И ето, по чему је Толстој више савремени белетристичар, но многи од оних, који цртају савремене јунаке трудећи се, да даду историју општих идеја, заносе се проповеђу необичне хуманости и пеобичног правца у прогресу, губећи из вида, што пред идејама и пред прогресом иде сам живот, у овоме случају руски живот, са његовим магловитим, натуштеним небом, патуштеним идејама и душевним процесима. Лав Толстој је без сумње један од највећих корифеја руске вештине, како по снази дара тако и по снази енергије. Целог свог живота тражио је, чим би да засити ту енергију, Од тобџијског лафета преселио се литератури, од литературе к педагогији, од ове је пошао религији, од религије — чизмарском пању! Та многостручност заната и учињела је, ваљада, да се у последње доба износило свакојаки гласова о њему. Ових дана сам шта више читао у једном српском листу, да је — полудио. Ја могу уверити читаоце „Стражилова" да је свако постављање патолошког дијагноза грофу Толстоју само истрчавање пред руду. Гроф живи на свом имању око Москве, где се са највећом усрдношћу занима, проучавањем религије, исто онако усрдно, као што је некад усрдно проучавао иолитичну економију и социјалне ^науке. Проучавајући религију, говори се, да је написао огромно дело: „Вт, чемг моа в$ра?" Гово-