Стражилово

41

СТРАЖИЛОВО

42

— Умаче псето ђаурско! рикну силнн Осман, па ободе оштром бакрачлијом свога коњица, а он као тица полете преко равнога Косова! . . . * % Сунце је село бледо и крваво . . . На пустом разбоју још се разлежу самртнички уздаси, јоиг иоследњи ронац стеже грло

јуначких бораца, што падоше у том страшном покољу за крст часни и слободу златну! А на обали мутне Ситнице стоји верни коњиц војводе Дмитрића. Сагнуо је главу па тужно иогледа на крваву трупину свога господара, час по пиштећи тако тужно, да је од тог вриска задрхтала бела вила, која се кроз ноноћ по разбоју шета, ноливајући врелим сузама големо гробље тужнога Косова . . .

А П 0 С Т 0 (ПЕТЕФИ.)

л.

III.

% уд блуди душа овог ноћника? -,Шта тражи, кога, куд јој води пут? У оие грдие висове Куд полубози и полудели Тек смеју и могу се дизати. Скин'о је са се напор кућевни К'о тиче љуску с јајета, Те лети, лети ... * Умр'о је човек и сад грађанин, Који је био породичин пре, Сад он још живи ал' за читав свет. Који ј' отоич троје грлио Сад милиуне ево обгрли. Крила душе му шуште сада горе Откуд-но земља тако изгледа К'о мала искра На пепелу папира спаљеног У оштром лету како промакне Уз поједине звезде, задркћу, К'о пламен свеће, када пирнеш на-њ. И лети, лети . . . Милиун и милиун миља је Небесно тело једно од другог, II опет тела за њим остајаху Као што шумско густо дрвеће За брзим хатом остаје. И кад је већем прошао Толике милиарде звезда, Био је стигао . . . Ваљда на крај селене? Не, на сред ње! А пред њим стајаше Он, који светом управља Нетренимичним погледом. II с чијег ока сваки зрак је сунце Око ког се планете обрћу.

И проговори дух Купајући с' у сјају ирадуха, К'о што се лабуд купа У језер-води тој провидљивој: Боже, на, прими поздрав, молитву ; Твог праха ево једна мрвица Узиђе да ти с' поклони И да ти рекне: Веран син сам твој! На тврду си ме стазу пустио; Но не роптам, Благосиљам те пре, јер то је знак, Да сам ти мио, да сам изабран твој. Изметнуше се земски житељи, Скренуше и гле, робље посташе. А ропство јесте легло пороку, Све друго зло пак овога је плод. Човек се клања човеку А тај коме се клања човек, друг, Тај, боже, тебе ружи. Ти си на земљи, боже, поруган; Ал' тако не сме навек остати Већ ти се слава мора вратити. Један си живот, оче, мени дао, И тај посвећујем Да теби послужим. Хоће ли бити плате? Какове? Не питам; За наплату је и последњи роб Спреман да ради. Ја не ћу плате, ништа не чекам, Већ к'о и до сад даље радићу. Ал' биће плате, плате велике, У том, кад видим људе поново Да од робова људи постану; Јер ја их волим, грешне другове, Волим их и у греху њихову. Већ дај ми, боже, благослова твог, Дај снаге, дај ми светлости, Да могу дићи своје другове. Ту стаде дух