Стражилово

ОТРАЖИЛОВО

станка а цод њом се оба иога над очима снажно опет издижу. Под мрким се обрвама сјају осредње црне очи; кога те погледају, на томе се дуго задрже и тешко падну на њ. 11о силној мирноћи и снази тог чела, тих очију мораш познати сина кршевите Црне Горе; ожиљак над левим оком казује удар сабље димишћије. Све се блажије спушта лице, око лепих се уста разлила елегијска мекоћа, час ио затрепти санован осмејак па те чаром својим задобија. Из лица се а и из свег лика сија поносна чудна нека мирноћа, строго се одељено па ипак спојено јавља са тог лица самосвестан ратник и сањалац песник. Па како ли му је дивно руво! Испод браде се бели огрлица, везана уском марамом од црне свиле, тако да се врат види. Над кошуљом је примача, прслук од црвене кадиве оперважен златом, али није напред закопчан, него само нритворен. Белу сурдуму, такођер без рукава, бјелачу, са уга-

сито-плавом закрцком и златиим шеритима везује о боку свилен појас са жуто-црвеним нругама. На грудих му се о маленој црвеној врпци сјаје златна Обилићева колајна а са нлећа се преко на груди спустила нтирока црвена трака рускога велекрста. Над бјелагом је јелек, ђечерма од црвена сукна а ио њој читав ред сребрних, здраво позлаћених тока, за које се пева у народним песмама: Сјају му се токе кроз бркове Кано мјесел, кроа једово граље, Кад засија од четрнајст дана. На ногу су му широке угасито-плаве гаће, с поља црно опшивене све до колена, а одатле су до чланака докољенице, беле чарапе с плавом закрцком и црна обућа. У руци носи с амур -калпак, окићен црљеном кадивом. Иначе му о просту препасачу с бока виси дивна сабља; сад је нема — та на игранци је. То је једна слика... Хајде сад да видимо другу...

(Свршиће се.)

ПОЗОРИШТЕ И УМЕТНООТ. (Срнско народпо позориште). У субату у очи Крстовадне лриказана је била овде први пут Мозенталова „Дебора" у красном преводу Николе В. Ђорића. „Дебора" је Мозенталу прва драма, с којом је на позорници пожњео лепа успеха још године 1850. Од оно се доба одржала до данас на репертоару свију немачких позоришта, нарочито с тога, што у насловној улози даје трагеткињама прилике, да парадирају. Лудвик Саломон у делу своме „ЛНе с!еи1;зсће Ка^опаПИзега^иг (1ез пеипгећп^еп Јаћгћипс1ег1:8" овако разлаже постанак Мозенталове „Деборе" и овако ју сасвим згодно оцењује: „У „Дебори" је песник додирнуо незалечену рану државног и друштвеног живота, изнео је нитање о еманципацији Чивута. Бурне године 1848. били су Чивути изравнани са Хришћанима у свима правима и дужностима, људи реакције опет су уклонили те реФорме те је песник изашао опет за њих намејдан. То је свакако било сасвим савремено, али песник није гледао разлозима да убеди, гледао је само да гане, да изазове само саучешће спрам потлачених. У ту је сврху употребио много снажних детаљ-описа, гурнуо разне призоре у песнички сјај, али није тиме кадар био да отклони основну ману драме". На нашој је позорници „Дебора" извојевала себи ако не баш сасвим стално а оно зацело дуготрајио место у репертоару, а за победу може једино хвала рећи Софији Вујићки, носилици главне улоге. Вујићка је то вече по заслузи славила уметиички тријумФ; измамила је од гледалаца и слушалацау два маха бурне знаке допадања а то ће у ово доба особите неке резерве рећи врло много. Кад је умела приказом својим, који је сав заданут био врелом страшћу, из досадапгње „достојанствене Флегме" извести нашу публигсу и мало је зажарити, доказала је, да много уме. Прву њеиу „Дебору" овде свако јој само може честитати. „Дебора" већ сама тера све остале у крај те тако се крај Вујићке остали морали за овај мах задовољити тиме, да јој чине стаФажу. — На Крстовдан је

затим после почивке од пуних седам годииа изнесен био иред овдашњу публику стари Сигетијев: „Стари бака и његов син хусар" са мал те не скроз новом поделом улога. СамојеЛенка Хаџићева задржала и овог пута Милку и Добриновић Никицу, остали су махом били нови али се сасвим момачки ухватили у коло те публику пријатно забавили то вече. Миљковић као чича Мија, Милојевић као Црвенко и мла.да Милка Максимовићева као Л^енка латили се били својих задатака с вољом те их тако и решили ваљано. Ђурђевић је Букала давао доста оригинално, Даринка Бандобранска Стевицу умиљато а Марковић је за Лацка донео своју симпатичну појаву и у оиште од тог ио себи доста незнатног лика учинио све, што се само дало учинити. — Богојављење је иред публику, што само недељом и свецем доспева у позориште, до^ нело Николић-Шлезингерову мелодраму „Зидање Раванице" а у четвртак 9 о. м. прешао је преко позорнице стари Мељаков „Посланички аташе", који се овде није давао својих шеСнаест а седамнаест година. Мла1)и су чланови у дружини сасвим још невешти финој конверзацији и салонском држању те је тако сва представа подобро рамљала па се ни старе поуздаие снаге нису могле некако да разазнају на том клизавом земљишту. Видило се ио свему, да мора доста ноодавна већ да се маћејски поступа са конверзацијоним играма. — Реириза Розенове шаљиве игре г О (Иезе'Маппег" у преради А. Јовановића-Муше у петак 10. о. м. била је једна од бољих иредстава ове године. Розенов се тај комад даје овде већ од године 1877. и стање се иозоришног особља некако за то време крај свих промена одржало тако, да су најглавније улоге остале у оним рукама, у којима се затекле у првимах. Исад се само о једној важнијој промени може говорити а то је прелаз Јованке из руку Марије Рајковићке у руке Милци Максимовићевој. Да тај прелаз неће баш ни најмање опасан бити по целину, дала нам је већ унапред гаранције швигараста душевиа конституција нове наше најивне. И збиља је Милка