Стражилово

људе мира и покоја. Рах ћогшпЉиз!. . . Њему се хоће мира; иек му се поврати очви |вид! Самоћа. сгудена самоћа га обузе. Све досада заборављене чежње, све златне жеље младог му срца, што год је нрије у усхићењу и у заносу заборавио, све му се ово сад повраћа, да му поплави и срце и душу. Он жели супца, као што га није никад досада зажелио; хтио би махом растјерати ову црну и вјечиту ноћ, што му се простире пред очима; хтио би та и жена и жениио миловање морало би му бити друкчије, можда слађе и од сестринијех пољубаца. — Сесгро — рече јој — јеси ли увијек код мене? — Јесам •— пришапну она — али не говори, да сметаш помњу осталијех. Ои умукне; али у дубини свог тужног срца рече: буди увијек код мене, сестро моја, јер немам него тебе! Када се заврши четврти дио, стаде прави урнебес у дворани: пљескању рука не бијаше сврхе; али њему са лица ишчезе сваки знак заноса. Много је претрпио; није се надао, да ће се вечерас толико узбунити. А сад би желио, да буде све ве^ свршено, да пође кући. И био би замолио сестру, да га поведе, али изненада дворана умукну, и задњи дио мисе започе. Сестра га увијек гледа и пази на сваки и иајмањи знак, што му се помал>а па лицу; кад хорови отпјеваше: Вопа поБЈз расеш, он подиже опет главу у вис, питајући можда и за себе дио тога мира и покоја

ЛАКУ Ј1аку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Ероз пољане и долине, Прикрада се црни мрак. Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада. Лаку ноћ! 1г'о шунггање мирног мора, Кроз тишину бруји глас; Београд.

Путем до куће брат и сестра не нроговорише ни ријечи, он се држао чврсто за њезиН У РУ К У, не само да му сестра буде вођа, пего и од страха, да му не би избјегла задња и једина његова срећа и љубав. Овај му се страх вечерас сам зачео у души; али он не зна за то; не зна; јер би о свачему здвајао, само не о сестриној љубави. Ипак се за њезину руку тако чврсто држи, да се и сестра сама чуди; али сестра разумије тужног брата свога. Кад приспјеше кући, она га допрати у његову собу и остави га, да сиава у миру. Али санка му нема. Донио је собом све осјећаје, како их је осјетио: ништа извањскога му није растјерало чувства из срца. Путем на повратку није видио растворене биртије и у њима вино гдје тече; није сусрео пијанца са крвавијем лицем; није видио оно двоје заљубљенијех, где хитаху иут слатког гнијезда. Што је у вечер осјетио, све је собом донио дубоко урезано у срцу. У постељи му нема мира. Још чује, гдје звучи она дивна музика. Сваки усклик оне величанствене пјесме мути му срце; чини му се, гласови су то човјечанства, што пати. Умор га напокон савлада: чело му се изравна. У сну ипак му се чини, као да још траје она химна; чини му се, да траје од вјекова; чини му се, да ће се увијек по простору разлијегати. Небеса се растварају, трубље трубе, а човјечанство пада на кољено. И он у сну плачнијем гласом све једнако у јецању кличе: Бопа 11о)з18 расеш! Бопа поМа расеш! Јосип Верса.

НОЋ. То анђео новрх гора, Тихо слази међу нас . . . Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, 1Го пучини заборава, Нек нас води слатки сан. Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру свети гласи Лаку ноћ! Војислав