Стражилово

199

СТРАЖИЛОВО

200

ринарском раду, а умео је да задобије и још неке вредне снаге за такав рад, да је заиста потребан у нас и такав један лист. Осим тога кипти у неговом листу сила бележака о народним обичајима, пословицама, причама, и т. д. Издавач је ставио себи за начело, да ништа не прима у свој лист, што није српско. Дојако се добро и држао тог начела. Па нек му буде и одјако! Ми смо уверени, додуше, да нам је најбољи основ наш народни, наш самосвојни, на ком треба да се развијамо; али смо уверени и о томе, да исто тако требамо да познајемо и стране књижевности, па од отих понајпре бар сродну нам словенску. Препоручујемо овај лист. Стоји годишње 2 Фор. ? за Србију 5 динара, излази 1. и 15. дана сваког месеца. Рукописи и претплата шаљу се уреднику: каменичка улица број 142. Најглавиији су радници око „Бршљана" сам уредник, па познати у нас романсије Јаша Игњатовић, од млађих Бладимир Красић, који се на више страна у нас јавио као ваљап прибирач старина и народних умотворина, па исто тако и Бид Булетић-Вукосавић и Фрања Радић. А у сваком броју имаде красних посмрчади Јоксима Новића-Оточанина, писп,а „Старине Новака" и ваљаног имитатора народне појезије. 1. бр.: Слике из босанског живота. Посмрчад Јоксима КСовића-Оточанина. I. Србин надмудрио ћитаплију. —Двадана у Београду после тридесет и пет година. Од Јакова Игњатовића. — Породица Новићева, од Ђорђа Рајковића. — Из мемоара Ј. Итњатовића. (Наставак из прошле године.) — Белешке (Натпис у Чепикућима од В. В. В.) — Поп Наџаков гроб и пастир. — Дијонисије Чуиић игуман, од Г.) — Винска песма, од Р. — Јавна. захвалност (неименованом) од уредништва. — Загонетка, од Г ЈВ. Рајковића. — Претилатници иа „Брнгљан" за годину .1886. (Рајковић се држи старог обичаја, када су уза сваку књигу била штампана имена и претплатника. Данас се губи тај обичај, јер књиге се слабо издају пренумерацијом већ књижарским подузећем. Оном сгаром обичају имамо да захвалимо, што и данас знамо, ко су нам били књижевни добротвори и „љубитељи књижества и чтенија." Па, бога ми, видимо, да тамо нису увек све најимућнији чланови иашег народа. Готово, да није згорег, да се онај сгари обичај понови бар чешће. Па има и Рајковић право, нгго доноси имена својих претилатника у својем листу. Каоданеби згорег било, да сви ми то практикујемо-. Видели бисмо, ко помаже иапредак своје књижевности. Има у нас људи, који се бакћу, бог те пита како, као родољуби. А интересантно би било завирити у књигу претплатницу наших листова, да се види, колико је у многог и многог онравдано хвастање, као да потпомажу књижевност. Има у нас чак и таквих људи, који се „књижевницима" називају, иа су одликовани и од књижевиих друштава и каквом почасном титулом, а не држе ама ни једног, баш ни једног књижевног листа. Чим је неко дошао до таквог наслова, мисли, да има право, да само бесплатно добија такав лист; иа се срди, ако му се тако не шиље, а да и не замочи нера, те да га бар тако припомогне; плаћати га неће никако. Онда се чудимо, и вичемо и звани и незвани, како нам књижевност не напредује Када би једанпут тако изнеле администрације наших лисгова имена својих претплатника, би многи поцрвенио, ако има стида, кад му се не би нашло име ни у једној листи.) 2. бр.: Успомена из путовања на учитељску инквизицију. Хумореска. Од Ђорђа Рајковића. — Два дана у Београду. (Наставак). — Слике из босанског живота. (Наставак.) Прилози за исгорију српског покрета 1848—49. године. Саоппгтава их Јов. Димитријевић, парох пгимуновачки. I. Писмо капетана Боснића патријарху Рајачићу. II. Писмо Димитрија Радановића војеиој команди сентомашкој. (Г. Димитријевић,

као што смо читали у Белешкама 1. бр. „Јавора" ове године, имаде врло богату и важну збирку разних списа и нисама, знамениту по нашу историју и с/ ове и с оне стране Саве и Дунава. Збиља би историчаре наше јако обвезао, када би те сиисе обелоданио. Надајмо се, да је преч. г. свештеник то овим прилозима у „Бршљану" ево и отиочео!) Писма из Елиси}ма уредништву „Бршљана". I. од Милована Видаковића. (У иисму том нребатдује и кори бајаги старац Милован, писац познатог у нас рохмана „Љубомир у Елисиуму", давно и давио већ иокојни, с оиог света уреднике српског дела огромне књиге, — која излази на овом свету високом иротекцијом наследника царског престола наше монархије, царевића РудолФа, немачким и маџарским језиком, под насловом „Аустроугарска монархија у слову и слици", — А. Хаџића и А. Сандића, што у нацрту свом, који су израдили као грађу, но којој ће да пишу о Србима у тој књизи, иису споменули и Симу Милутиновића-Сарајлију, ни Милована Видаковића и још неке, па ни „посинка" Миловановог, Јакова Игњатовића, а педесет ево година тај неуморни књижевник једини замењује Видаковића, који такођер по нас неоцењивих заслуга имаде. Ми не можемо да номислимо, да су уредници то ни хотимице ии нехотице учинили, него се надамо, да су, и без напомене у нацрту, на згодном месту наумили те заиста заслужне наше књижевнике досгојно ирославити на светском дивану. Јер не можемо, да замислимо, да ће Хауић и Сандић проиустити тако згодну ирилику, каква ће нам се јс.два још кадгод дати, иа да све најдостојније прикажу страиом свету. С тога мислимо, да је честити Миловаи нренаглио, што их је већ осудио; а, — опрости нам, блажена сени, — замерамо ти, што Богобоја тако преко рамена гледшп; ти, који за живота свога не умеде увредити- ни муве, прими га на оном свету себи уз колено, кад и њега овде тако дуго беху заборавртли.) Књижевност. (Депо., а заисга и по заслузи, суди Ј >ецензент о новом божитњем дару срнској деци „Полаженику" од брацаРадована. Красно ли је коло иовео чика Змај. Бог му дао, иа дуго коловођа био!) — Прикази нових музикалија: „Слике и нрилике", и „Младост и радост" младог, а ваљаног композитора Роберта Толипгера. — Белешке. (Ту је прво иесма иоздравна или отпоздравна новог српског и немачког писца, младог дра Фр. С. Крауса старини нашем Јакову Игњатовићу. У 1. броју „Нашег Доба" има животопис Краусов. Ту уредник тога листа наводи мњење ЈакОва Игњатовића, које.гласи овако: „Краус је на путу праве изворне књижевности народне, која има изгледа на велику будућност, јер је у њој ©гфГ11; здружен. с дд>хом народним као бисер-оригиналом, прибрагшм из живота народног." На то одговара Краус овом песмом, коју овде ириопћујемо, колико да задовољимо старому романсијеру нашему, толико и ради оригиналности саме те „оде". Ено је : Салам алејћ Игњатовић Јашо, од мени ти хаир дова била, кад ти мене липо спомињаше, љешпе тебе други спомињали! А баш да ти сву исгииу кажем, не ииташ ме, опе ћу ти казат: бољег коња за трку имадепг, нека у ме Суље серхатлије. ; Давно си ти мени утекао, ' • до комшије коња догонио, и лијепу цуру уграбио, ч. 4, л ; освјетлао рза и образа. ^ . Дост ће вакта проћи и земана, --'•«**-« док ја биднем тебе достигнуо,