Стражилово

377

СТРАЖИЛОВО

378

Кад грожђе приспе, он га обере и смуља у једну чашу, па нриносећи чашу устима рекне: „ Ово сам од бога отео! и али му се у том омакне чаша из руке и 1шно се иролије на земљу, IV. „ Ајде, Ћосо, да ми гито слажеш али ,ца се много не мислиш", рекао Турчин сретнувши ћосу у путу ; а овај љему: „Иди, — вели — Турчине, с милим богом, није мени до твоје лакрдије већ до моје големе невоље." — „А каква ти је невоља?" припита га Турчин. ћоса одговори кроз сузе: „Умр'о ми отац, иа немам су чим да га укопам." Онда се Турчин маши у џен и извадивши неколико дуката, даде их ћоси говорећи, да тим укопа мртва ода. А после неког времена смотри Турчин ћосу где иде с оцем, па га ослови: „ Море, ћосо, ти вељаше, да ти је умр'о отац, а видим, жив је и здрав?!" — „Ех, па ти ми рече, да ти што слажем а да се много пе мислим, па ето сам ти слагао!" V. Неки поп тужио берберина, што неће да му плати бир, а берберин се изговарао, да никад не иде у цркву, и да му иначе поп не треба у кућу. Али су-

дија ипак осуди берберина, да мора попу бир нлатити, а од воље му је ићи или не ићи у цркву. Онда берберин, плативши попу бир, тужи иопа, што неће да му плати за бријање. А поп се стаде слатко смејати, па каже, да он као пои не брије своје браде никад. „Њ чиии ништа" , каже му досетљиви берберин, „ти мени, оче, илати за бријање, а од вол,е ти је после бријати или иуштати браду. и VI. Разговарали се ловци о томе: које је месо најслађе? Један мислио зечије, други срнећије, а неки од не знам какве дивљачине, па не могавши се никагш погодити у мишљењу, позову неког Циганина који је у тај мах туд пролазио, да им он пресуди: које је месо иајслађе ? Цига брзо одговори: „Свињско месо!" А ловци њему: „Не тако, човече, него реци коју дивљачину, што врло бега или високо лети." А I Ц[ганин опет : Нека — вели — бега до бога, и нека лети до неба, опет није као свињско!" (Из банатског 11отисја). Прибележио Светозар Мл. Кајић учитељ.

(' — тп ШШт^

Г Л А С Н И К,

(Матица Српсва.) Књижевни одбор „Матице Српске", имао је 8. (20.) марта о. г. своју седницу. Том је приликом урађено ово: 1.) Прочитана је оцена проФесора А. Сандића, у којој казује, да расправа проФ. Ђ. Магарашевића под насловом „Ђорђо Магарашевић, књижевник српски и први уредник српског Летоииса" заслужује места у „Летопису" и да се награди. Награђује се одсеком. 2.) Секретар јавља, да се доштампава 5. свеска мз збирке књига, што их издаје „Матица Српска" из задужбине Петра Коњевића, и затим, који сииси, послати одбору те задужбиие, нису примљени. 3. Др. М. Јовановић-Батут у својој иисменој оцени јавља, да је шаљива игра под насловом „Преки Лек", у једном чину од непознатог писца, достојна да се пагради, јер и ако се види, да је почетнички иосао, ипак писац заслужује сваку пажњу, и ваља га подстицати на даљи рад, јер ово.дело казује, да засад иеиозиати писац озбиљно изучава ту струку књижевну. Награђује се. По томе буде под извесним знаком сачувано иисмо отворено, у коме се нашло, да је писац тој шаљивој игри Мита Калић. 4.) Према оцеии Ђорђа Гајковића иримају се „Неколико народних игара" од нроФесора Моје Медића за ,Детопис". 5.) Прота Ј. Борота јав.ља, шта мисли о списуМ. Ратковића иод насловом: „Вечити календар и хронологија црквена". Како је то дело самостално, ваља да га оцени још један оцењивач. Други оцењивач проФ. А. Сандић, вратио га је не казавши ништа. Позваће се А. Сандић, да каже, шта мисли, а ако не усхте, даће се као другом оцењивачу дру Ђ. Натошевићу. 6.) Неколико одабраних народних приповедака, што их је иослао Владимир Красић за Летоиис, издају се на

оцену Ђорђу Рајковићу. 7.) Примају се за „Тетопис песме Драгутина Илијћа: „Последњи Дани" и „Полажајник". 8.) Према оцеии Саве Петровића не прима се за Летопис балада Н Милиновића „Бранкова смрт". 9.) Чита се одговор Живка Драговића, проФ. на Цетињу, који одговара место брата свог Марка. Како је одбор нашао, да је одговор у реду, одређује, да се штамиа у Летопису оно, што је Марко Драговић послао из „Хрисовуља цетињског манастира", као прилог за историју Црне Горе. 10.) Марко Кречаревић подноси неколико старијих српских књига на откуп. Уггуна се Ђорђу Рајковићу, да каже, шта мисли о тим књигама, особито о рукописној књизи, на којој сгоји написано, да је иисао својом руком покојни Јоаким Вујић. 11.) Према оцени Андрије М. Матића не прима се спис Ј. Миодраговића иод насловом „Дарвин и школа", јер је израђен и површно и погрешно. Остало су биле ситније ствари. А. М. М.

П030РИШТЕ И УМЕТН00Т. (Српско пародио позориште). Класични репертоар, који је тек претпрошле недеље отпочео био своју — дај боже мало

дужу, но што се према досадањем можемо надати!

сериЈу

са Шекспиревим „Отелом", одмах ју је и наставио прошле недеље у уторак са „М ар иј о м Стј у а р то в о м" великога Шилера. Марију је овога нута давала СоФија Вујићка, Јелисавету Драгиња Ружићка, Мортимера Ружић и ЈЕестера Миљковић, све су дакле саме опробане снаге носиле на плећима најтеже задатке. Берлеја је приказао Ђурђевић с разумевањем, али му маска ни најмање није одговарала традиционал-