Стражилово

375

СТРАЖИЛОВО

376

ласно је увидјети, колико вриједи ово дјело пред очима строге науке, како се оно указа пред очима ветерана-научника Јагића, коме ваља да смо благодарни, да својим критичким ножићем расправи овај монструм Краусов и поодсијеца, што је туђе па одбади накарадни, шупљи костур, да иструне у забораву. Ово већ, што до сад.нађосмо у редовима Јагићеве критике, довољно би било, да будемо на чисто са др. Краусом и његовијем дјелом. Али неће шкодити, ако јонх иољешто изнесемо, да би још боље упознали дра Крауса у правој боји, којом му је и дјело бојадисано. „Куд ће ивер од кладе" — вели народна пословица. Пођимо само са Јагићем па да се нагледамо чуда невиђена; на свакој стопи учиш дра Крауса, Др. Краус више је дрзак него што има знања, што међу тијем није чудо, јер знак знаља је скромиост. Смијешно је управо докторово зиање У18-^-уЈ8 оној критици, којом он друге части. Мал' не да повјерујемо у'оно, да сваки човјек по себи суди, кад посматрамо дра Крауса онаковог, каквог га нам је Јагић приказао, у свези са онијем разметањем и растријесањем над другијем. А међу овијем је и таковијех, спрам којих се др. Краус и не види. Ми се. слабо обзиремо на Краусове ријечи али куријозума ради, да саопћимо, колико тај и такав Краус цијени големе заслуге Вука Караџића. Само усијани мозгови кадри су овако што продуковати. На страни 347. дру Краусу је Вук само вриједан скупљач, али никако књижевник, као што бјеше н. пр. Д. Обрадовић а још мање филолог, како га ирогласише са „позване стране". (Тај и такав Краус (Наста:

је „позвана страна", све оно друго не вриједи ништа!) Јагић оставља читаоцу, да сам карактерише такову тврдњу а. дру Краусу цитује ријечи Копитарове, што их рече о Вуку још 1820. године. ,,1сћ с!аг(' га)1 §и1ет (јешабеи ип<1 (јптт'а, 11|геш (пише Корреп-у) ипс1 а11ег Сотре1еп1еп ВеИ'а11 (1а1)е1 ђ1е11зеп, Јћп (т. ј. Вука) №г с!еп ђез1еп Кор! ЗегћЈепБ, с1еп 1с1а кеппе, ги ћаНеп ; уог а11ет 181 ег ејп ^гаттаИбсћев бепје.''' Не знамо, да ли је ово увјерило дра Крауса о противном, јер он у својој силној машти не види ништа друго, до ли своју компетенцију; међу тијем то нас се мало тиче; његово мишљење .толико је исто сигурно, као и врбов клин. Исто је тако еклатантна намјера дра Крауса у XVII. глави, што је под насловом .,1Ле Неи-аШзћесИп§ип§еп." Ова тема спада у изворе обичајног права; ту се дакако могло богато црпети из Богишићева „Зборника". И др. Краус није се ни најмање женирао. На исту главу накаламио је др. Краус против сваког очекивања (додаје Јагић) библијографијски пријеглед литературе, што се односи на обичаје о свадби. Да је тај пријеглед врло сигуран, то се разумије. Јагић је већ упутио „ученог" доктора, шта му све још ваља читати, да тај пријеглед буде што потпунији; задао му лијепу лекцију. Међу тијем све то ништа. Др. Краус изнио је поменути пријеглед само за то, да онако по свом ћефу њекоме подијели милости а њекога опет што ниже снусти, да би тиме себе уздигао — јасна карактеристика сићупшијех људи. ће се.)

€11

0РП0КБ НАРОДНЕ П0СЛ0БИЦЕ.

I. Приповеда се, како је неки господин путовао у лаком капуту по јакој зими, а кад озебе и стане ударати зуб о зуб, кочијаш му даде своју опаклију да се огрне, под којом се он до миле воље разгрејао. Госиодин огрне опаклију пак ће за мало рећи кочијашу: „Ама, човече божји, како оно рече, да се зове ова кожушина?" — „Зове се опаклија", одговори му кочијаш; а он њему: „ Није ово опаклија, брате, веИ добраклија, јер ево ја се откравих иод њо.це.

„У народу нашему има много малијех нриповиједака, које се као нословице нриповиједају; —понајвише је обичај, да се уза сваку оваку пословицу цијела љена нриповијетка најприје приповједи." Вук. II. Погађао се Банаћанин да служи у некога Сремца, па кад га овај запита, да ли знаде што и око винограда, Банаћанин хотевши се похвалити да то врло добро разуме, рекне: „ То више не роди (мајка)!" А Сремац њему: „Е, брате, кад мој виноград неће више родити, нећеш ти њега копати." Па га одбије. III. Ударио лед на винограде, а неки човек простре кабаницу на три чокота на их тако спасе од туче.