Стражилово

437

СТРАЖИЛОВО

438

горостасним појури и стигие брод на мору, краја недогледна: час искочи брод, ломећи се и кршеЈш, на воду над валих; час суновратне води у поноре... док га на послетку сила и стихија не прогута без трага тако је и азијска авет-олујина стизала српске среће и несреће брод широм силне даревине српске за два за три века, док га није суновратила у безмоћје вековско . .. ломила народ — ал га не сломила; газила крст ал ие логазила; окивала Србље по телу, ал не оковала им духа од слободе ... сахранила слободу српску мачем и огњем у пеиб ал не могла утрнути жара у срдима, у пухору за слободом златном! На планини на Урвини санак боравио Марко сабља му се из камена извијала лако, полако; и тим надом, да ће час-пре из стене искочити сабља Маркова — светио се Србин крвнику Турчину; издахом јуначким пирио у пухору жар, да да букне у плам, у огав од освете и слободе ! * * * Каква је то румен, што засја изненада: зора-ли је рујна ил сутон вечерњи?! Да је зора, не би брижна лица био ено старац ђурђе и оба му крила, и Гргур и Стеван, и лепота иад лепотом мила ћерка ђурђева Мара Бранковића, и сав ето збор му светли, и сав народ — као да је кому на опелу ... шта ће тај Турчин у дворих ђурђевих; очију не скида с лепоте девојке: шта ће бледи месец украј сунца јарког — султанов прстен на срчаном прсту веренице тужне, Маре Бранковића... авај, Маро, султанијо турска — Српкињо робињо иод венцем! Јерино проклета, је-л то са тешког проклетства с јада и чемера народа кукавног. У гроб леже, мање неке стогодишњи старац ђурђе а осташе након њега оба му сокола обломљених крила, без очњега вида, и с њима нејаки Лазаре — да сахране мало по том и последњи озрак сунца српског! М нојури неман агаранска, сила орјатска пут југа — оркан-таласи урахански запљускаше већ и лену земљу Херцегову расгрој-краљевство босанско... * И опет засја румен, и севну мач џелатов — руменкрвца несретног краља Стевана поли груду земље му рођене: под мачем јада неситог паде глава краљева; и завалакаше дивље чорде турске... од светиње Милешеве, гроба светосавског, до Високих Дечана и ђурђених Стуиова —

часни крст помрча на високим купољама светлих задужбина српских; џамије-клањала Алаху и пророку Мекалији, ко да из земље никоше, танане мунаре дубити сташе, врх сваке засја полумесец мрски српском небу под облацих! И алкоран уста на ванђеље с.вето .. . ено, глете, како алкоран расклапа шеик-улема; из корана алаше ил-алаше и резили ситне суре пророкове о џенету: ко на крст згази, полумесец целива; ко путир оскрнави, из лубање ђаурске напије се шербет-медовине; ко се одметне ванђеља и присегне на алкоран десницом отнадничком — халал му живот и власт и господство! Ох страшна позорја ... та оно је, окб хоџе што клања, све српска властела, од старина српска госпоштина, што не пошла из ииата на бој на Еосово сустигла их тешка клетва цара Лазара .. . рђом да капају док им је колена, измећари, удворице турске! злата жедни и рахат живота — волијеше турском царству земаљскому, него-л славно и јуначки крв пролити за крст часни и слободу златну. И врисак потиштене Србадије небеса проламаше — и ииска тужне раје у окових разлегаше се од горе до горе, из једног дола у други раскомадане широм царевине српске! * И опет се румен осу, и сузе Србадије оросише гробове јуначке, гробове мученика српских, целовом паћеници деливаше мртву мајку, милу груду земље рођене — нагоше ено у бели свет јадни и тужни.. . ено, глете, старца Арсен-патријарха, где полази у краје далеке, на дуге путе, далеке конаке ; јаше старад коња бељаста, место сабље с крстом часним у десници, у левој му штака и на глави митра Јанићија Душанова; место неба окриље му Немањина цароставна крсташ-застава ... куд ће старац с тим знамењем светим, свој Србадији кукавној драгим и милим; куд се жури с њима у старости дубокој пред смрт; зашт' оставља светле срнске задужбине нусте, да их скрнаве орјати азијски, и свете олтаре и часне трнезе, да згасне вечни плам пред распећем и утрне жар и нестане када миомирног, у путиру истаје иричест света, на дискосу угине јагње божје ... За патријархом пристао, ено, народ јатомице, све по избор јунак бољи од бољега — да живи бедем буду од напасти турске, кад навали сила орјатска на заход супцу; свак у руку носи гром-оружје, пушку дугу, уз бедра паше змију љуту, сабљу аламанку и гинуше и гинуше. . . јуначким костима краје ове засејаше, мученичком крвљу земљу патопише —