Стражилово

421

СТРАЖИЛОВО

422

Још не имадох тако тешку ноћ. Да-л спаваш, љубо? Спиш-ли, драгана? За цедо спава, кад не говори. Спавајте, драги моји, Мирно ми спавајте! Но што не свити? Кад ће битн дан? Угушиће ме ова густа ноћ. Промоли, зоро, твој румени лик Или бар једним оком погледај! . . . Тако ми гори чело, К'о да ми вулкан главу распиње, А мозак хоће да се разлети. И да би отр'о с чела зној Замахну руком ... Ха, Какав је ово звекет! Зазвечали су на њем окови. Сада се свега добро сећао И по телу му прође студ, К'о ветар иреко развала. Свега се добро сећао: На улици је јавно ухваћен. За тим је силом силе заробљен, И није мог'о видети Ни драге љубе нити детета, Нит им је „збогом" рећи могао Нит сагледати оком једном још Ту целу срећу, цело благо му! Па сад је међу зидовима ту Иод земљом, ко зна, можда дубље, Него мртваци што су иструли На дну у гробљима. Па кад ће опет видет' бели дан, Када ли своје драге, рођене? Ох, можда никада. Па што је досп'о у ту чудну кућу? Што му је бог наложио Прогласио је људима: Да има једно заједничко добро, Од кога иде сваком равна чест А опште добро то — слобода је. Ко мрву ње од другог закине Учинио је тиме смртни грех, А слободнога треба збрисати. „ Слободо света! твој сам војник ја, — Рече од бола обломљен И да сам сад на свету сам, Као што бејах толко година, Мирно бих седео На каменитој овој столпци И, као тиран-краљ на престолу,

Био бих блажен с овим оковом, К'о негда са прстеном заручним. Ал' сада имам љубавцу и дете. . . Шта могу они сад без мене? Ко ће их хлебом хранити? Ко ће им дати љубави? А шта ће са мном збити се без њих? Ох срце, за што, боље, не иукнеш, Кад не мо'ш да се у кам прометнеш!" Плак'о је, јадиковао, Ал' помрчина црна вечита Једнако је на њега зијала, Док напокон лагано ућута, И уморена душа с' предаде И поста нема, неосетљива, Ко тврди кам, на ком је седео, К'о помрчина изнад главе му. Тек мпслио је, није осећ'о, А мисли су му доле слазиле, К'о тица којој крило ранише: „Тамницо, сејо раке мртвачке, Ко те је диг'о ? Ко ће т' срушити ? Од као постојиш? докле мислиш још? Ко сеђаше на хладном камену Пре мене? Мученик к'о ја Ил' можда лупеж какав? Јесу-л' му овде кости иструле Или је пуштен још на бели свет? Ох леп је свет, иољане, шумице, Равнице, лугови, Па цвеће, п' онда звезде . . . Хоћу-л ја То све још икад, икад видети? Ил кадгод чак, тек кадгод доцније, Док та имена сва заборавим? Да не будем ту једну годину, Ту, где је један тренут вечитост, Где време тако споро пролази, К'о седи, кљасти просјак на штаци. Тек годину? А десет година? А дваест или више година? Ох, ход'те к меии сви мртваци ви, Који на овом месту страдасте, Да прозборимо коју! Поучите ме мало, Како се овде време проводи? Ходите мени сви мртваци ви! Можда сам како и ја мртвац већ Па у свом гробу сневам — злога сна! И ја сам мртвац, кога су Живог саранили; И ја сам мртвац, не бије ми срце . . . Дрхтање, што у грудма осећам,