Стражилово

423

СТРАЖИЛОВО

То ј' болне душе напор последњи. Најпосле преста већ и мислити, У глави неста мисли, У срцу преста осећај, Стајаше тврд к'о онај стуб. И укочено гледаше у ноћ, Којом је затвор био испуњен. Малаксаше му удови, Изгубио је свест, Глава му претегну Прући се доле преко камена. Је-л засп'о ил је онесвеснуо? Дуго је леж'о, не мичући се, А као да није већ ни дисао ; Од једном, као зрном погођен И као да су га врелим жељезом Опекли и пробудили, Поцикну п' онда скочи И пишташе потресајући срч, А ледне сне зидине За њиме одјекиваху „Ох стани, чекај, стој!" . . . И обе руке горе подиже." Дуго је, дуго тако стајао, 1Га онда спусти руке об'мрле И стропошта се доле на седиште, Уморну главу обори, А у оку му сад затрепташе Две сјајне крупне сузе . . . Уздахну горко, тешко, Еао да душу шћа издахнути: „И оде, неста; ту ме остави И не хте стати, оде, остави ме; Сада је свему крај!" Шта га је снашло? Ко га оставиУ Чему је крај? . . . Је-л' сањао? Не, није сањ'о, не би пусти сан: Једва је веровати, Ал' опет јава је. Како је тако леж'о опружен, Указа му се један женски лик, У ком је жену познао. До њега се примакла И нришапта му ово у уво: „Ја доболовах, Остај ми збогом!" С тим мужу образ пољуби И овај устаде . . . Кад прогледа, Још мало су му очи

Драгану спазиле, Али је ова за тај кратки трен И била и већ нестала. „ Ја доболовах, збогом ! Те њене речи понављао је, „То ј' изрекао њезин слатки глас, Који већ не ћу чути никада: Ја доболовах, збогом! Па збогом, збогом, лишће моје душе, Што га је олуј с мене стресао. Кад тебе узе, за што остах ја? Шта вреди тако дрво безлисно У Па куда те је олуј однео? Где бих те опет наћи могао, Макар и увело, Да несретнога жића ми остатак На светим развалама исплачем? Јер мени живот више не треба, Када сам цел изгубио, А ти си била цел живота мог. Кроз тебе сам и за-те живео, Богињо моје љубави; Шта човечанство, род, слобода? Све је тек празна реч и варљив сан, За који сан се боре — лудаци. А ти си јава била, једна ти Па тебе сада вечно изгубих; Сву земљу могу разрити, Онет те не бих нигде нашао. К'о свашта друго бићеш и ти ирах, Прах исти таки, ништа друкчији. Помешаћеш се, као да си трава Ил' каква" звер тек била; Али бих сав губитак поднео И грдни терет издрж'о бих мирно, Докле се не бих под њим скрхао, Да смо се могли бар опростити, Да сам бар једну реч с њом рекао, Тек једну реч. Ал' сад је готово, Ни то нам није бог донустио. Како је немилостив и тај бог! А луди људи пред њим клањају, Зову га оцем и моле му се! Ти с', боже, тиранин, Ја те проклињем! Седиш на небескоме престолу У достојанству неосетљивом, Овако к'о земаљски тирани, И владаш гордо, ћудљиво, Свакога дана (зраком зориним И крвљу миогих срца нрепуклих) Натапајући с нова и иова