Стражилово

425

ОТРАЖИЛОВО

426

Отрцан пурпур свога престола! Ти, тиранине над тиранима, Нека си проклет! К'о што си мене ти се одрек'о, Тако сад ја од тебе — отпадам, Иа нека буде један мање роб. На натраг живот, што си ми К'о вајну милост даров'о! Узми га натраг, па га другом дај, Нека се други од сад пати с њим; Ја из милости живот не требам, Натраг га ево бацам пред-а-те, Па нека прсне као трошни цреп!"

(Наставиће се.)

Тако је сужник беснио, Да се од страха задрхтао мрак; Кад сврши, он се у мучноме бесу Захукта о зид, те се стропошта. Од страшног удара је јекн'о зид, К'о да је и он осетио бол. Са размрсканим челом лежи роб У врелој крви на тлу каменом; Лежи, јер живи . . . није умр'о! Већ је прираст'о горки живот за-њ, Не може да се од њег отисне Као ни тешки јад од душе му Ил' онај вечни мрак од тавнице. Вдагоје Бранчић.

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАДА МИДЕВА СИМИЋА.

]Ш§ећ се у велико смркло. ЈГаза још једнако ишчекује Марка, али овај као да је у зе5 мљу пропао. У крајњем нестрпљењу хтеде се већ упутити гостионици, камо га је послао, кад му на сусрет изађе позната личност. Био је то Марков писар. „Добро, што сам вас нашао", рече му после кратка брза поздрава, „мој господар" „Та шта је с њиме, ако бога знате?" упаде му у реч Лаза, „Чекам га већ готово сахат и но овде, а њега никако. Хоће ли доћи скоро?" „Данас већ неће никако", рече писар и насмеја се мало. „А зашто?" „Нема ни по часа, како је отпутовао." „До беса, зар данас сав свет путује?" суну Лаза љутито. „Ја не знам, са чега му то замерате, али да је морао отпутовати, и да се врло љутио, што је то морало бити, за то ја јамчим." „Па куда је отишао?" „У С." „Послом ?" „Да, и то врло важним нослом." „Па зар се тај пут није могао одложити до сутра?" „Верујте, да није, јер је неко дошао по њега с коли. Ја додуше баш не знам, у чему је ствар, али знам толико, да је мој принципал послао по мене, да одмах дођем к њему. Дошав до куће, затечем пред њом иека 'путничка кола. Брзо се упутим у писарницу, и нађем га са неким странцем у врло

(Наставак.) важном разговору. Тада ми он укратко рече, да неким нснадним али веома важним нослом мора са тим странцем — за кога ми је рекао, да је бележник Л. — отпутовати у С.; дао ми је неке налоге, који се тичу наше писарнице, и пре но што ће сести на кола, замолио ме је, да вас потражим овде на шеталишту и да вам предам ово писамце." „Па што оклевате, човече, ако бога знате", рече Лаза оштро, и истрже му нисмо из руке. „Да", дода писар, „још је молио господин, да га извините, што се није могао с вама опростити. Ја сам своје учинио, па сад дозволите, да се препоручим." После неколико тренутака остао је Лаза сам. Неко време стојао је замишљен, па како се већ у велико смркло, тако, да није могао читати, упути се управо у гостионицу, где је одсео, уђе у своју собу, припали свећу, раскине писамце и — ево шта је читао: ,Мој иисар Ле ти укратко разложити, зашто сам овако — и без збогом и без оироштаја морао отиутовати. А да те у иогледу оне ствари не би морила радозналост чак до мога иовратка, јављам ти укратко, да сам са тешком муком код гостионичара могао усаети тек само толико, што ми је рекао, да су те женске Срикиње, и да су јутрошњим влаком отиутовале у Н. Оаширније о свему сутра, ио моме иовратку. — Твој Марко.' „Еј, мој Марко, и ти си још могао помислити, да ћу те ја до сутра овде чекати", говорио је Лаза, савијајући нисмо. Потом погледа на сахат. „Тек пола девет", говорио је даље, „први влак за Н. по-