Стражилово

429

СТРАЖИЛОВО

430

„Боже сачувај", рече јој враголанка, којо.ј је ипаче било име Софија. „Ми смо баш напротив наумиле, да код тебе останемо све до увече, и наредиле смо, да сасвим касно дођу опет кола по нас." „Охо, шта ће то да значи? Није ли вам се опет десио какав чудноват случај?" „Баш тако", рече јој Марија, друга гошћа. Али како мене та цела ствар више не може занимати, јер сам је већ једном чула, дозволите ми, да ја за то време, док ви о томе говорите, сиђем. доле у врт, да се мало прођем и да разгледам цвеће по њему. А ако останем мало дуже, онда знајте, да сам тамо затекла вртара и да сам се са њиме забавила. Бав! бих волела, да се нађем са њиме, јер ми бисмо хтели наш врт код куће друкчије да удесимо, а за тај посао би ми вртареви савети били од користи." „Иди, иди, а ако баш вртара не би затекла у врту, наћи ћеш га у његовој соби", рбче јој Јела. „Иа оида збогом, док се не вратим." II за њом се врата затворише. „Ходи, седи крај мепе", рече Јела Софији, „па говори брзо, баш сам радознала." „А, ти ииси у стању ни замислити, шта ћеш чути од мене", одговори јој Софија, и седе на поиуђено јој место. „Неће ли можда опет бити реч о каквом младожењи?" „Ни налик." „Е па да шта је?" „То, што ћеш чути, биће продужење од онога, што сам ти ја и Мара приповедале синоћ." „Шта ? А да се нисте опет где нашле са вашим келнерским делијом?" „Тако нешто од прилике." „Та говори, ако бога знаш, немој одуговлачити. Знаш ли, да горем од радозналости." „Добро дакле, а ти слушај: Данас пред подне

као што знаш, ишле смо Мара и ја редом код свију познатих, да правимо посете. Последња посета биланам је код М—ћевих. Тамо, као што знаш, осим њиховог сина, који сад случајно није у месту, нема у кући од млађих особа баш никог. И морам признати, да ми је за време, док смо се разговарале, било прилично досадно. Домаћица је истина врло љубазна, али некако, о чему год је започињала разговор, мене није занимало." „ТТа зар ни онда, кад је говорила о своме сину?" задиркивала је Јела. „Твоје задиркивање је у овај мах неумесно", одговори Софија. „Ти си сметнула с ума, да ја твеног сина и пе знам. Л да те сасвим уверим, да немаш право, велим ти, да она свог сина није ни споменула." „Томе се врло чудим, јер она иначе о свом јединцу врло радо говори. Али најпосле, манимо се тога, то нас одводи од правог нашег разговора. Молим те, иродужи твоје приповедање." „Као пгго ти рекох, ја сам се у разговор врло мало мешала, а није ни чудо, јер домаћица се са мном врло мало познаје, а напротив са Маром тако добро, да су њих две толико говориле, да њиховим узајмним питањима и одговорима готово никад није било краја. Како сам ја понајвише ћутала, доспела сам да разгледам дивно намештсну собу, у којој је било предмета, на које би домаћица с нравом могла поносно погледати. У једном куту салона скривале се иза разних страних биљака, које се високо уздизаху, две врло китњасте мале столице крај вешто израђена стола, на коме су били .разређани албуми са сликама. Око ми се неко време задргка тамо, па нешто из радозналости а нешто опет да се и ја нађем у послу, дигнем се и замолим домаћицу, да ми дозволи, да разгледам слике. Разуме се, да ми је то драговољио дозволила, и док се њих две разговарале даље, иревртала сам ја у албуму ЛИСТ ПО ЛИСТ." (Наставпће се.)

СВОЈОЈ ЉУБИ НАКОН ДЕОЕТ ГОДИНА БРАЧНОГ ЖИБОТА. (СТЕВАН МИЛОВ.) реглед'о бих, оценио, )Т 1Ита лн сам ти добра дао, Како си ми, цвете мио, Ти у крило моје пао? Ох, ал пуста ј' прошлост дерна У прохуји многолетни! Тек не презри, љубо верна, Да заједно бесмо сретни!

Не могох те пратит' вису, Врлина ти светилишту, И живота хучном врису Већ стазицом у скровишту Тековина несразмерна У прохуји миоголетни Тек не презри, љубо верна, Да заједно бесмо сретни!