Стражилово

431

СТРАЖИЛОВО

432

И борим се снагом старом . .. Ал победе није било, Да с љубавним рајским жаром Венди китим твоје крило. Заман мука неизмерна Где су плоди благодетни?! Тек не нрезри, љубо верна, Да заједно бесмо сретни!

Те ако би с худе среће Анђео смрти мене смео, Па увене оно цвеће, ; Којим сам те китит' хтео: Знај, да с' мис'о ти стожерна, Смртној сузи сјајак сетни Не ћеш нрезрет, љубо верна, Да заједно бесмо сретни! Ј. С. Ч.

СВЕТОЗАР ВАЈАНСКИ СЛОВАЧКИ КЊИЖЕВНИК. ПИШБ Д. В. ДОБРОСЛАВ. (Наставак.)

је Вајански у епш1,и исто тако као у дирици даровит, сасвим је добро сазнао био још Влчек из _Та1ху а тоге - ' и према томе и извео закључак о песничкој индивидуалности његовој. Дабогме да онда још пису биле угледале' света две свеске г Веаес!а а сЈиту", само се опште, кад је изаптла дивна приноветка ,.Кап(1Јс1а1;% свако надао, да ће се Вајански сад, како му је назор о свету проширен био, наскоро са тим већом ревношћу обрнути иоведи, у којој ће његова уметничка душа, што топло осећа, пред огдедало ставити време и струју му. Не мислим одрећи му лирскога дара, ако устврдим да Вајански у својим бујна осећаја нрепуним г])удима има пун епски дах, да се у њега све, у разлагању ствари из свакидањег живота као и у анализи најапстрактнијих мисли, нретвара у слику а у концепцији и приказивању показује неку предметност, одкојесе ваљда чак ни најсубјективнија песма у њега не сме изузети. Шта више и у Ка1;гтг"-у, који је иначе скроз промашен, показује се као окретан еничар. У епској врсти иесништва палази преобилна његова упутрашњост адекватан орган, а до тог га опет доводи мирно, јасио и објективно посматрање. Нашавнга се у политичном комешају као агитатор и трибун, који је био позван, да речи и делом руководи оклопљену пропаганду у интересу свога народа, враћа се новели, која му дару даје најслободнијега развоја. Новела је некако завичај његовог уметниковања, камо га је вазда са неодољивом силом нешто вукло, кадгод се мадо врнуо у друге крајеве песништва. То никако није био случај те би се само сасвим несавршено могло разјаснити фактом, да је на том иољу свагда најсигурније могао иш-

чекивати највећи успех. Он сам хоће себи на том пољу да импутира релативно важнији значај. Општа црта прве његове збирке новелистичне може се назвати реалистичном. При том се нарочито карактеристично приказују даровито нацртани обриси карактера у његовој „ВеИаое 1лепе", која је словачку књижевност обогатила са врло красном социјалном новелом. С хвалом заслужује да се спомене и буаШепа ћа1јта, која је од то доба изаптла у хрватском и немачком преводу (У1епас 1885. и Уоп Ро1 ги Ро1, 1п1егпа1|Опа1е Ееуне.) До реалистичног правца довело га је изучавање руске књижевности а и сопствен назор и дар, да прави живот, човека схвати у пуној ширипи и дубини његових одношаја према себиравнима и нрироди. За романтицизам, који је носредовањем Пољака Чајковског старије новелисте из Штурове школе одушевљавао, и силом им наметао материје из словачке прошлости, која се свакој величанствености опире, нестало је било сваког наслона. Ваљало је повући крајње консеквенције из промењеног стања народног и песничке диспозиције, која је са тим стањем ишла рука уз руку. Нека се иароду и одрекне ирошлост, ексистенцију његову може ко само дрмати, али је пе може нико из темеља покренути а још мање иосумњати у њу. Народ постоји, има своју душу, органичну снагу. Имао је олтаре да изгуби, које је творилачка снага његовог индивидуално-одареног духа у тежњи за вишим образовањем подигла, којих губитак баш сад тим теже има да осећа. Значило би засведочити тотално незнање околности, да човек не може појмити, да је велик део народнога тела сваком измишљенОм сумњичењу радо веровао а чрез то му је идеја нацијоналног културног рада у врло нејасним цртама, као неки фантом, пред