Стражилово

509

ОТРАЖИЛОВО

510

сребро јој опет зазвучи у гласу; »дабогме, тамо код зечића.« Станислав је гледао у њено лице, на коме се бледило мал те није прелило у сиву боју, гледао је у фантастични сјај њеног ока — спустио је главу и веровао. Али нашто све то? узалуд је питао сам себе. Она је села у издубак крај камипа иа наслонила главу на скамењени леп. Мрве са лепа стану јој падати иа сјајну кестенасту косу. »Не, то није било претварање«, промислио је Станислав дубоко уздахиувши, »као што ни витица ни румен на образих није била лажла.« Руком је прешао преко чела — велике и хладне капље зноја квасиле су то чело. Адела је заклопила била очи те јој се бледо лице сјало као мрамор. Али је за час отклопила опет очи, груди су јој стале редовно дисати, лице је мало по мало добило своју боју. Станислав се трудио да разјасни себи то, што се збило у последње време. Та био је узбуђен и кад је снимао салик Вановсковице, али сасвим друкчије, него сада. Тада је ишчезла Марија а истакла се Гриселда, у чијој је љусци хтео да прикаже илеменити лик; а код Аделе је живот сам дошао до свог сопственог права. У њему се презрење према намигуши мирно, лагано али неодвратно преобраћало у дивљење, у чисту оданост к том женском бићу, које у први мах није био разумео; па баш као што се из незнатних зачетака осећај тај развије до силне страсти, престаје и олако схваћање живота, који се не окива никаквим оковима, а испред ревносног и достојног циља животног, за којим млада удовица тежи. Па исто је тако мајсторски изведен и обрт у души Рудоиољскога од нејаснога космополитисма к благословеном народном раду, који за руку иде са пробуђеном плодовитом уметничком продукцијом. Паралелно с тиме износи нам се и бони душевни потрес, који лепу и племениту, али занемарену жену Вановскову буди из душевне јој индоленције те она иозна себе, живот и вредиост породичнога живота у иотнуном му значењу. Исто тако и трагично самопрегоревање младог бујног девојчета Ане, што у најдивнијем развоју свога бића увене као мирисан цветак, муњом згођен. Осим тих делова, од којих је сваки кадар засновати и учврстити славу песнику, доказују још и силне еписоде и многа споредна лица неисцрпиви прави еп-

ски ђеније песников најсјајније, и то како дубљином и изврсношћу, тако и мал те не свагда прегпантим обликом опште рефлексије. Али пгто Вајансковом роману особиту вредпост у словачком народу а његовим делима у опште већу социјалну важност даје, то је присни одношај његових дела к интимном његовом животу душевном а уједно и ка животу словачкога друштва, к моралним и иолитичним интересима његовог народа. Може дакле човек сасвим за право дати речима чешке критике, која се овако завршује: »Сретно Словаштво! У осамљепостн својој и својим јадима имаш два душевна ироја, који би били на дику и нонос свакој словенској књижевности.« Слика иаша не би имала потпун преглед, кад не бисмо споменули Вајанскога у једној од главних његових радња, а то је критичко његово делање. Његови критички и литерарноисторијски радови дају како ио ваљаности, тако и но оригиналном схватању и строго естетичној законитости најбољу сведоџбу за праву уметничку способност. Он је у том погледу умни вођа нове књижевничке генерације. Одиста би ваљало пожелити, да се ти саставци, што су разбацани по многим часописима, као студије покупе и изнесу пред њу, да би из њих могла црпсти здрава темеља, фина укуса, пове ерудиције у словачкој књижевности. Још ии са тим није исцрпљено све, што је Вајански урадио на књизи, па како је неуморан рад и сад још највећа радост његовога живота а љубав к роду највеће његово морално својство, то се у будућности од њега још много и много може очекивати. Али су већ и досад изашла дела довољна, да га човек сме уврстити међу прваке народне, па зацело се нико неће у његово песииштво и уметништво удубити, а да га не очара и не занесе ленота облика, племенитост мисли његових, високе и широке перспективе, поштена оданост к ономе, што је добро и лепо, пожртвовна л.убав према роду. Услед тог јединства, које код њега спаја песништво и живот, морамо га и као човека заволити и радовати се, што се сретамо с личношћу, о којој један од најприснијих његових пријатеља, српски књижевник Милан Савић, вели, да је »симпатичка нарав, те ко се с њим упозпа, не може а да га пе заволи. Био здрав и чио још много година на благослов и утеху свом народу!«