Стражилово

491

СТРАЖИЛОВО

крив сам, што сам вас љубио, што вас и сада плахо »ћутите!« иресече га она. »Ви заборављате, с киме говорите.« »Да, заборављам!« горко одговара он. »Гледајући вас тако лепу, мени се чини, да је још пред-а-мном оно несташно девојче, што је пристало, да се назове мојим. Заборавл>ам, да је оно девојче сада жена, и не могу да појмим, што ова жена не говори онако, као штојеговорило оно девојче.« »Зар вам није доста, што сам вам у полу признала, да свога мужа не љубим?« »А је ли то доказ, да мене љубите?« Мара је ћутала; у њој се борила љубав и дужност. »Онда то морам тако тумачути, да сам вам исто онако равнодушан као и ваш муж.« »0 не!« излети јој реч против воље. И Мара паде на столицу, а лице покрије рукама. »На муке ме мећете, не бих ли вам исповедила оно, што можете прочитати из сваке моје речи, из сваког мог погледа.« »Опростите ми, тако вам бога, опросгите сувише сам напрасит!« »Ви сте свирепи!« јецала је она. »Јесам, из очајања сам свиреп! Сад знам, што сам хтео знати и сад је све добро. Још се све може поиравити.« Мара скочи и узверено га погледа: »Ви заборављате, даје између нас несавладљива препона.« »Шта се не може, кад се хоће! Но реците ми искрено — хоћу да ми то и речима потврдите: љубите ли ме?« »Чини ми се, љубим вас!« прошапуће она. Он је разумео тај неодлучни одговор мучно је на тако питање одговорити поноситој жени, која има честитога мужа. »Мени је и то доста! Цео свет нека је против нас — ја ћу с њиме у коштац!« И он је хтеде загрлити. Мара се измаче и пружи руку, да га отисне. Јован стаде. »Имате право — међу нама је још ваш муж и ви би ме морали презирати, кад бих се усудио дирнути у туђу светињу. Уклонићемо ту препону.« »Уклонити ?« и она га престрављено погледа. »Умирите се — нисам се јасно изразио. Ваш је муж паметан човек: исповедите му све, и он-ће пристати, да се — развенчате!«

»Да се развенчамо?« Мара је то изговорила,, ,као да није разумела смисао те речи. Јован поче страховати. »Та да, тражићете од црквене власти, да вас растави па ћемо се онда ми узети.«. Мара један часак поћути, а ни Јован не смеде речи нроговорити. »Никада!« одлучно рече Мара. Јован се узверио. »Никада? Реците, брже реците, да нисте ви ту реч изустили, да се мепи само тако учинило ? « »Никада!« понови Мара бледа као дувар. »Онда сте ми лагали, кад сте рекли:дане љубите свога мужа ; лагали сте ми, да мепе љубите!« очајно викне Јован. »ЈПто сам рекла, по души сам рекла, сведок ми је бог и овај бол, што ми срце цепа!« »Па зашто онда никада?« То је једини, законом допуштен пут, да будемо срећни.« »Срећни?« и болан јој осмех заигра на уснама. Мучно! Зар ћете ви моћи бити срећии, кад вам евако може у очи грунути: узео ск пуштеницу? Зар ћу ја моћи бити срећна, 'кад сваки дан морам стренити, да ћете ми ви кад год с п; авом пребацити: пуштенице ? »Заклињем вам се —« »Не куните се! Нашто клетва? У мени би она зебња остала те остала, па ми не би дала мира до гроба — зар бих ја у тој зебњи могла бити срећна? А после зар држите, да у мене нема ни мало поноса, кад држите, пристаћу на ваш предлог? Истина, то је једини пут, али тим путем бацам срамоту на своју породицу, каљам своју, каљам вашу част!« »Нека је и тако — ја ипак пристајем, не бих ли вас уверио, како вас силно љубим.« »И опет нећу, да вашу част каљам, јер част је светиња, у коју нам не сме нико дирнути а најмање љубљено створење!« »Ви ми изричете смртну пресуду!« »Не, ја вас, ја себе спасавам! Ви би самном провели доста мучних даиа, који би вам можда живот загорчали. Једна прекорна реч из ваших уста, један прекоран поглед из вапгег ока мени би била смрт. — Ви сте човек, савладећете ту кратку невољу и временом можете бити срећни, те ћете благосиљати овај час, кад вам се преухитрена намера осујети. — Ја сам осуђена, да ово бреме носим до гроба и носићу га јуначки. Можда ћу мало раније под њиме подлећи, али ће ми савест бити мирна.«