Стражилово

499

Разгледајући редом гробове И њен ћу наћи морати." И одштапа се до гробља. И пође с гроба на гроб, Разгледајући редом све. Кад све обиђе, поче из нова Но љубин гроб не нађе никада. „И никаквога знака, ничега! К'о сунчев зрак пресину дивни створ, А није ост'о зи њим трошни траг, Јер црвен крст је ветар ишчуп'о, А плахе дажди хумку разнеше ... Остај ми збогом! Страховито је старца болело, Кад није наш'о што је тражио, Да сузе, што му још заосташе Иза толиког страдаља, Над прахом дивног створа исплаче, Над последњим остатком љубави; Али се тешио, Што му је тај бол последњи У жалосном му веку. Сад је и с болом и са радошћу Раскрстио већ за увек, И од сад ће по свету ходити К'о сен без тела и без душе тело. Али се преварио, То последњи му не би бол... Кад је из тавнице изишао, Упитао је: Је-л' слободан род ? Ал' на одговор није слушао, Јер тврдо држа: род је скободан. Но шта је брзо по том дознао? Да је и род и читав свет Још дубље погнут нег пре десет лета, Кад га он хтеде учити; Да људско достојанство кржљави, А тиранство се крепи, уздиже. Узалуд дакле муке паклене? Узалуд жртва сваколика му? Узвишена се срца залуд боре зар ? Не може људство нико подићи? Узалуд жар, узалуд напос сав? Ох, не мож' бити, не мож'. .. кунем се! На ову мис'о доби креиости, И плану скоро угашени жар, И погнута се глава исправи, И трошни старац поста свеж и млад; На чело му се смести тајни смер, Голема, страшна, смела одлука, Од које читав један род

500

Ил' можда свет васцели зависи. То није ново; већ су хиљаде Тај смер с рамена главом платиле. Ал' ако један успе? И ако ј" он баш један тај? Дубоко сакри дрску намеру, Ни спав'о. није никад с другима, Да не би тајну у сну издао Јер нек се дозна, пропало је све. Није ни друга тражио, Ал' не из частољубља: Да он сам, један, сврши дивски план, Него да не би још ко страдао, Ако му план не испадне. У хуци и у сјају плива град, А хиљаде се света гурају И као надошла река Таласају се по улицама, Вичући громко „живио!" А сви у руву свечаном. Какав је светац? Каква прилика? Можда је бог на земљу сишао, Да у свом лику, својом десницом, Слободу, давно изгубљену већ, Спутаном човечанству дарује? Кад је толика радост, такав сјај... Не, није бог, то други шеће туд, Који је мањи од бога, Ал' се за већег држи: краљ. Понето, презирући, ходи посред света, Ко' лави међу зверјем ситнијим, А куд погледи, клањају му се, Ко' трске, кад их ветар повије, И, колико је грло доноси, Ропска се чета дере: „Живио! Живио краљ!"... Би-л смео ко Не викати ил — викати што друго ? Међ тисућама и тисућама Ко сме?... Сме један међ толикима, Тај један друго виче, громовно, Надвикујући целу громилу; Тај виче: Скап'о, скап'о, краљ !.,. И грмну цевљу, и Гордељив краљ се на тле стропошта. Устај де, кукавички тиране! Није те тане згодило, Забунило се: место у срце, У руво те је само дарнуло. ђаво, којем си живот нродао, Сачув'о ти га је. Устај де, кукавички тираие, И збриши прах са лица свог!