Стражилово

529

СТРАЖИЛОВО

530

Измудрио у самоћи, Па кулука збрис'о стара, А замеи'о малим данком Ником боље од ратара! Сад да видиш бруке грдне. Подиже се сусед тврди : „На зло тешко тим се смера!" Други опет ружи грди. И чуше се мљења гласна: „Будала је ал' опасна!" 5. С почетка му долажаху У походе са свих страна, Док сазнаше, да му тајно Воде донска ждрепца врана, Чим им даљних кола звекет Хитрене му слуге чују: Нема дружбе, прође љубав, То га руже, то га псују: Дразноглавић, суклата је, „И фармазон онај груби! „Тај ти не зна, да ј' у реду, „Да госпама руке љуби; „Каже л': „,Није"', каже л' да „,је"', „,Господине,"' не додаје!" 6. Баш некако у то доба Новајлија дому пао; Да се зудну што о њему, Суседству је маха дао. Владимир му Ленски име, Гетиншко је умно тиче, Једро момче, духа свежа, Несник, Кантов поклониче. Из мудре је ђерманије Дон'о знања плоде трудне, Што слободом жарком дишу, Мисли топле, али чудне. Језик течан, речи врећа, Коса дрна па до плећа, 7. Са разврата овог света, Јоште није доп'о рана, Те љубављу друга, моме Душа му је загрејана; Узњихан је лепом надом, Још са срца није страд'о; Ал новога света блесак Освоји му срце младо. Опио је слатком маштом Илаху сумњу срца свога, А кренуо, да проникне Цел живота шаренога;

Главу луп'о, о том снив'о И чудеса ишчекив'о. 8. Веров'о је од све душе, Да ће сродна с топлих груди На његове груди пасти, Да за њиме само жуди ; Веров'о је, да ће браћа Гадо листом за њ умрети, А да смрве злобу, мржњу И паклени пород клети.

9. До гњева му милост блиска, Па љубави чисти вали И за славом мука слатка Крвцу су му узбуркали; Под небеса Шилер, Гете, Узноси га лира чиста, Те с песничког њихног сјаја Његова се душа блиста; Нигда песми обрукао Вилинске јој свете дворе; Племенит му жар је прати С благословом одозгоре; Простотом је мила јасном Као цура душом красном. 10. Љубио је, љубав пев'о; А јасно је, чисто било К'о невине моме мис'о Ил детиња санка крило, К'о месеца трепет златни, Јато нежних уздисаја! Иевао је рујну ружу И растанка тешка ваја, Магловите пев'о даље, А тешка га туга слама, Где живео у тишини И тонуо у сузама,. Осамнајсг му једва лета, А с увела јада цвбта! 11. У пустињи, где с&м Јевђен Могао му ценит' знање, Јер суседних властелина Не мами га пировање, Клонио се теревенке, Досадни му збори њихни; Све о вину, сенокосу, На о псима, о родбини Празна срца, мртве душе,