Стражилово

531

СТРАЖИЛОВО

532

Песничкога нигде жара, Све без духа, без разума, Само да се разговара! Жене зборе, све да лети, А ни трага од памети! 12. Богат, добар беше Ленски, Жениће се, много снива. Изводе му ћерке редом, По крајини к'о што бива. 116 Русији он је сусед; Те кад дође, брже зборе : Самовање да је тужно, А неженство понајгоре. Па га на чај редом зову; Хита Дуња самовару; А шапћу јој: „Пази, Дуњо!" Те дај брже и гитару. Дуња крешти, звуди оре: „У златне ми пани дворе"!...*) 13. Ал бадава! Неће Ленски Стегом брачном да се дави. Жеља му је, с Ањегином Пријатељство да углави. Састала се браћа млада, Нашао се вал и камен. Па се бори једно с другим Песма — проза, лед и — пламен. Али време све то глади, Те разлика пада свака Браћа викла, па навикла, Прист'о јунак уз јунака! Знам, и нигда не докајах: Слатки нерад људе спаја! ]4. Та, то нису иријатељства, Предрасуде то нам требе: Свак остале нулом сматра, Јединидом само себе; На к'о оно Бонапарта Милијуне двоножаца Што оруђем својим сматр'о, Срце нам се слабо жаца. И у том је браца Јевђен Био бољи од многога: Мрзио је, ал ко љубља, Љубио га, поштов'о га, Клањао се тому дару, Тога срца живом зкару.

*) Стих из „Дњепарске русаљке".

15. Смешећи се слуш'о Ленског, Где песничким жаром збори, Где му млада дрхти мис'о, А ако му душом гори. То Јевђену ново било, Хтеде хладном канут' речи, Но помисли: што блаженства Плах тренутак да му пречи? „Та, сазнаће и без мене! „Па нека га, нек ужива! „Савршенству света нада „ 1'ајевање ишчекива. „Прост' му зкаре крвце младе, „Несташлуке таште наде !" 16 Међу њима спора бива, Сударе се младе главе: Иретресају зло и добро, Плод науке чисте, праве; Предрасуде те вековне, Кратка жића судбу луду, Тмииу гроба и блаженство Подвргоше свому суду. Песник живо, пуним жаром Спевове је чит'о побри, Што северна рађа вила; Ал не појми Јевђен добри, Но их слуша, да се зове, Тек да побри свом угове. 17 А још чешће о љубави По коју ће браћа каз'ти. Јевђен збори, ал му мило, Што умаче дивљој страсти, Па уздише: „Блажен онај, „Ко је позн'о па је ман'о, „А још више, ко не позн'о ,. II познат је не накан'о! „Блажен, који на свом дому „С женом, браћом мирно зева! „Не мучи га љубомора, „Нема јада, нема гњева, „Наслеђене паре списк'о, „А не на те трице стиск'о!" 18. Када једном пристанемо У разума тихој луци, А утрне страсти пламен, Смејемо се лудој муци: Смешна нам је обест страсти, Одјеци јој из даљина;