Стражилово

553

СТРАЖИЛОВО

554

часове, кад је школско доба, могу састанци удесити, нека је допуштено и недељним ђацима одлазити, па бар они неће заборавити читати као што и наш Нера ето заборавља. Такво игралиште са читаоницом и седницама општинским може свака црквена оиштина начинити а што на једна врата изађе, на друга ће ући. Свет кад видп, да има користи од тога, он ће то и потпомагати. Попови би могли наговорити побожне људе, који хоће што за своју душу да учине, да и они подигну таква игралишта. Таква игралишта нужна су нам као кора леба. Она су нужнија него и сама недељна школа. Шта вреди, што се пре подне иде у школу и цркву а иосле подне у крчму, или, да се недељне школе држе после подие, што се најпре иде у школу па онда у крчму. Што се пре подне или час пре сазида то се после подне или час после поруши. Најбоље би било увек после подне држати школу па после школе управо на општинско игралиште. То би био некако оиет час школски, час гимнастички. На тај час могао би доћи и пои и учитељ и сваки старији. Још би на општинском игралишту било најзгодније место за углед. Коло је управо изложба девојачка, па кад дође стран човек, да гледи девојака, ко ће га водити чак тамо за божија леђа у крчму Савину, а друго, у ту озлоглашену крчму неће поштен човек ни ићи. — Али шта ћемо, жено, кад деца не би хтела ићи на таква игралишта нод надзором, па би нам те зграде остале празне? — Не бој се ти тога. Ко може имати шталу, може имати и краву, Деца морају ићи, само кад старији хоће; али то је зло, што и родитељи не би хтели, да им деца иду на таква игралишта, сами су били пустолине, па воле, да им се и деда поиустаре. Ја знам, да и власт сеоска не би хтела натеривати децу у то игралиште, ето неће ни ђаке у школу да тера, а ко би се и надао, да ће ноглавари, »рве ждере, радити против крчме. Него власт црквена треба да то учини. Нека највиша власт црквена нареди, да нопа не сме ни једну девојку венчати, која иде на друго место на игралиште, па нека се још и то удеси, да се само могу они женити и удавати, који знају читати и писати, То би

требала држава да уради, па би одмах слободно могла укинути оне каштиге новчане, којим се каштигују родитељи, кад децу у школу не шиљу. За три месеца, за месец дана научила би удавача и ђувегија читати и писати, само кад знају, да се без тога не могу узети. Но онда се не би смело трпити, да и један момак и девојка невенчани живе; јер тиме би изиграли оне, што зановедају, да се мора пре венчања знати читати и писати. Да је на моју, ни данас не бих дала, да ко не зна читати ни нисати, да може поглавар у сеоској и у црквеној општини бити, па би видио, како би се многа браћа пожурила, као што су многи, откако су те проклете вексле изашле, научили своје име и презиме, често и на несрећу своју, потнисати. Још бих наредила, да попа, учитељ и тутор буду комисија, која ће испитивати девојке и момке нред женидбу, па, кад би нопа и учитељ запели, да коло игра на општинском игралишту, видила бих ја те, који би смели њима пркосити. — Али ако то нопови и учитељи не усхтеду? примети чича Јова. — Та знам ја и без твога „али", да од тога неће ништа бити, а све и кад би било, није нашем Пери до чекања, па кад сва вода у дб тече нек и наша иде. А друго откуд ће баш наш Пера најгоре проћи ако иде у крчму на игранку. Не треба о своме мислити најбоље, али не треба ни најгоре. Ми ћемо га посаветовати а он ће нас послушати. — Жено, ти заборављаш, да је наш Пера јединац, а на јединца свако зло иде. Но да ти кажем, зашто на јединца свако зло иде. За то, што он нема више браће, па да се једно зло једног а друго другог привеже. Да он има више браће, не би он био маза материна, а свака маза ти је права цицвара, пекмез а пекмез се свачега лепи, па за то му ваља одмах узде притећи, да носле не буде доцкан. — Дабогме да ће после бити доцкан. Притегни му сад уздице, не дај му, док је момак, у коло, па кад се ожени, онда неће ни сам хтети. А нашто ту толико извијати ? Ето и ти си ишао у крчму у коло па шта ти фали? А да куд ће ивер од кладе? Чича Јова сад већ није имао куда но даде Пери банку на игранку. (Наставиће ое|

- со -

ЈЕВтаНИЈЕ АЊЕГИЊ

РОМАН У СТИХОВИМА АЛЕКСАНДРА С. ПУШКИНА. (I РУСКОГ ИРЕНЕО ЛОНАН СИМЕОНОВИТ.-ЧОКИЕ 19- А Јевђен нам, стари борац, несташна тако младеж ! Сада мирно слуша, гледа, Брже боље диже вику. , Где му песник усплахирен Брука, мука, туга, љубав! Своју љубав исповеда. Што на срцу, на језику! Све је чуо без по муке,