Стражилово

585

СТРАЖИЛОВО

586

је са тога стида, са тога срама од јанности потајно образ свој а многа и душу своју изгубша. Има места, где су и на прозорих и на вратих сви застирачи црвени за знак, да у тој кући нема друге румени. И од хих.се кућа свако честит кдони као од ватре, али су многе крчМе, где српско коло игра, горе од тих кућа, а наш свет шиље тамо ћери своје. У тим крчмама се коље а у онима заклано продаје. Колико јо гори убица од продавца, толико су ужаснијо многе крчме где срнско коло игра, него оне кућ( ( с црвени застирачи. Родитељи, имате ли уши да чујете и очи да видите и, кад чујете и видите, имате ли душе, да то триите! Па ако је у таквзј кући газдарица као крчмарица Мара, опда ни и паклу таквих гадова нема. Мара је нрави демон у крчми крчмара Саве. Она има толику снагу над својим „кунтовима", да она наређује, кад ће ко с киме говорити а кад ће на кога заћутати. Она заиоведа, ко ће кога мрзити и ко ће ко]'а волети. Она мири и завађа момке, она склапа партаје, које ће се тући, и одређује рок, кад ће то бити. У таквим приликама сви губе а она сама добија; јер онда се није у опкладу. За једним столом седи једна странка и наручује десет литри пива. За другим преко пута седи друга и наручује двадесет. Онда прва удара у дунло а друга иште буре на сто. Ово се донесе и тада настаје право свињско, право зверско локање. Говором задире једна странка за другу, певају се песме, које вређају нротивника и изазивају га на кавгу. Најљуће погрде, тобоже злотворима довикује бешња страна. Не каже се директе, управо, коме; али друга зна, кога се то тиче и, ако се осећа јака, или се узда у помоћ какву, или је већ памет попила, онда се отвара бој са стакладма. Прво се бацају кумбаре, као у правом рату. Једно, друго ли веће стакло баци се изнад иротивничке главе на зид. Ако овај истим нутем одговори, онда долази ред на картаче, чаше лете гомилом и прште на све стране. То је плотун и затим одмах долази штурма, нрси у прси, ту онда ножеви раде. Девојке, чим се један картач омакне у њихов крај, распрште се са вриском и писком као гуске, кад псето какво међу њих улети. Неке се чак на другом, трећем ли сокаку задрже. Такве кавге често се дешавају. Ерчмарица Мара ностара се, да се не забораве. Које за пиће које за стаклад дође њој ту лена крајцара. У таквим се приликама задужују момци и тиме постају робови крчмареви. Да се одуже, - морају да краду. Прво краду од своје куће па кад то не залегне, онда од туђе. Ако се икоме сме остати дужан, крчмару, где коло игра, не сме се.

II е р а и г р а у к о л у. У крчму, где се све то, што наиред споменусмо, догађа, дошао је дакле први пут и Пера Прерадов. Стао је стидљиво украј кола и гледао, како игра. Сестра од стрица рекла му је, да се не хвата одмах испочетка, док се коло не умори, јер онда иде свакојако иа може и лошији играч издрзкати; али крчмарица Мара познала је тицу но перју, видила је, да је газдачко момче, те је двема играчицама намигнула, да Перу у коло увуку и ове то учинише п вештином својом заклонише, да нико не онази, како новајлија кубури. Мало но мало и он се унутио. Он је иа рогљу умео добро играти ; али тамо се у вече игра, па су тамо све шегрти сами, али овде се игра на дану, па све сами мајстори, капацитети. Још једаред, дваред, играо је на повотцу, уз одређене му девојке, онда га је узела Мара испод руке па га је водила кроз све девојке, да јој каже, која му- се најбоље допада па ће то бити његово злато. Нека бира, коју хоће, њена је, вели, брига, да му не умакне. Прошао је дваред и триред кроз читаво коло; али ништа не говори Мари. — Но реци, која ти се најбоље допада? — Кад ја ниједну не познајем, само суседову Миленку. — Шта ће ти та дувна, тој треба само бројанице па у манастир; бирај ти лептира, што се у сто боја прелива а не грлицу, што јеувек сива као јесења магла. — Али кад ја ниједну не познајем. — Но на познајем ја, али нек стоји за други пут, заврши крчмарица Мара. У том је свирац засвирао и Пера се ухватио до сестре од стрица. Ово је била на гласу играчица, хтела је брата да подичи. Крчмарица Мара је то опазила, дала је гајдашу знак и овај је увек испред Пере свирао. Кад се у колу играло оно, уз што се подвикује: „стан на место", гајдаш би пред Перу клекнуо, метнуо рог на земљу па му је код ногу дувао да се све праши. Толику част још нико није доживио; али нико није као Пера Прерадов леи, млад, здрав, богат па јединац, Друга соба. То је крчмарева спаваћа соба. У њој су два кревета, један велик зелеи и један мањи црн сто, и десетак петнаест столица. Кад коло не игра а често и у то доба, искуни се ту млада аристокрација паорска, што би у Босној рекли: оџаковићи, момци од богатијих кућа и оџака. Голотиња раја, која не може овакве недеље потрошити најмање десет чаша пива, та се у ту собу не пушта.