Стражилово

597

ОТРАЖИЛОВО

це на цркви св. Николе, да је умрво стари Мачак... умрво, а не опростио сину. ... Прошло је много година, да нијесам долазио кући, па, богме, и заборавих на страспог старца и његовог сина. Кад ме судба стално веза за дом, оживјенге поново у мени старе успомене. Шдјео сам чича-Мачка... млађег. Био је као и покојник. Стајао на ледини пред кућом, обично босоног и увијек подеран, а кад бих ја мимо прола•зио, искао би дувана и говорио о времену. Каткад био и досадан, кад се напије ракије. Те слабости не бјеше у покојног му оца. Једном га запитам: Шта је са опим дугом, што га отац препусти Мату? — Е, па цлатио сам га, господине. Зато сам се на другом мјесту задужио. Е, госнодине, отац је био зао. — Шта? Зар ћете ви вјечно газдовати ? Жените сина, док не остари! Нема од тога ништа, мој господине! Сад, хвала богу, имам и мало хране и ако без присмока, мало и ракије,... а онда не би тога било.. .. ЈГани су га ипак наговорили, те оженио сина и нредао му управу, али да син њега и жену му храни и сахрани.

— Е, господине, мора и то једанпут бити! рече, као да се оправда ради своје недошљедности. А и деран је ваљан, па ће он лијепо самном... Е, на нећу ни дуго, ... остарио сам, и ако нијесам никада добра доживјео. Тако је лани говорио.. .. Недавно дотрча к мени сав изгребен по образу и каљав од блата, вичући: Помозите, госнодине, уби ме онај несретник, — Ко ? — Син ! Какав син? . . . ђаво, несретник ! Ево, шта учини од мене,, .. ваљао ме но блату. Старац је шкрипао зубима, ударајући се песпицом у груди. Гледао сам, да га примирим, али бадава. Напошљетку љутила ме сва та ствар. — А како је било с вашим оцем ? — упитам га. — С мојим оцем? вели он. — Е, отац је био зао ! Обеси главу, иа оде, ћутећи као заливен. Не оде кући, већ комнгаји, младом Мату. И ту је истресао гњев и мржњу над сином. Тужио га, но нресуду не дочека. Данас га оглашује звонце на цркви сп. Николе, а сутра ће га погрепсти уз старца му... . Са СЛОВенаЧКОГ. Превео =

ФРА АНДРИЈА КАЧИЋ ЛРЕМА ОРПОТБУ Ж ХРВАОТБУ.

Д назад петнаЈест-двајест година хрвацЕИ књижевници раде неуморно, како би л што више раширили хрваство на рачун српства. У тој тежњи најбоље силе њихове труде се, да избришу ђегођ могу у прошлости име српско, да прошлости српској даду други вид. Доста се је шјетити, како је г. Рачки покушао да лиши српски народ трагичне славе косовске, а г. Павић апсолутне својине косовскијех пјесама. Када ови хрвацки академици, који важе као најбољи хрвацки научењаци и при томе као најумеренији Хрвати, овакве покушаје праве на штету срнства, било би излишно напомињати «јуначка» ђела Павлиновићевијех и Старчевићевијех шљедбеника, које се натпао припуђен учени Мајков опоменути, да не траже историчке истине по књигама хрвацкијех писаца, него да је сами црпе са бистријех извора науке. У овој својој тежњи Хрвати су били већ ирисвојили дубровачку књижевност као цвијет хрвацке књижевности, и Дубровник као хрвацку Атину, премда је н. пр. Гундулић, најбољи

преставник дубровачке књижевности, толико позпавао ицијенио хрватску историју, да јој није ни сгиха посветио у своме Осману; дочим се није задовољио са славнијема и трагичнијема успоменама из српске историје, којијема је њежно искитио своју епоиеју, него је ношао и мало даље у нрошлост, па виндицира српскоме народу славу Александра великога и својину егејскијех обала. Али су свијесни Дубровчани одбили тај хрвацки загрљај, а један од најугледнијих присташа хрвацкијех у пошљедњем зашједању сабора далматинскога, др. Клајић, није знао чим боље оправдати своје пристајање уз хрваство и ово у Дубровнику бранити, него сасвијем озбиљно наводећи, да је ђететом једаннут чуо на Ријеци (Омбли), ђе је један тежак споменуо хрвацко име! Тако су Хрвати прииуђени, да к себи руке повуку са Дубровника у прошлости и у садашњости. Дубровник се све отвореније покажује, што је, и ои се данас с поносом ошјећа чланом идеално уједињенога и ако физично раздробљенога српства.