Стражилово

599

СТРАЖИЛОВО

600

Истом тежњом руковођени присвојили су Хрвати сасвијем као Хрвата Фра-Андрију Качића, ауктора «Разговора угоднога народа словинскога», а као таковоме брзо ће му подигнути пристојан споменик уБристу, његовоме родноме селу у приморју макарскоме. Ми се искрено радујемо томе и дотичноме одбору дужни смо наше признање изразити, што се тако живо заузео около скупљања прилога на тај споменик; али не можемо овом приликом оставити писца «Угоднога разговора народа словинскога» као Хрвата у хрвадкој искључивој својини. И наша ће сврха бити, да испитамо мисли и ошјећања Качићева, да прегледамо о чемо је угодно разговор водити нар о д у « с л о в и н с к о м е», те по томе судити, да ли се Качић може озбиљно Xрват о м см.а тр ати, и л и можда в е ћ и ј е м п р а в о м — С р б и н о м. I. Качић заиочиње са ирвијем краљем словинскијем Остројилом (Строимир), који освојивши «Далмацију горњу и доњу до Мацедоније» окруни се и подиже свој иресто у Диоклеји. Остројила наслиједи на престо син му С в е в л а д (Самовлад), а овога опет сип му Селимир. Овђе, као што се види, Качић учи свој народ, да себе познаје, од како је дошао иза Карпата у данашњу своју постојбину. И збиља његово излагање у почетку слаже се са резултатима историчког истраживања најновијег доба. Само се године Качићеве пе слаж/у са овијем пошљедњијем. Иза Свевлада долазе још по реду, данас науком утврђеном, Владан (Владин) и Р адимир (Ратимир), па до Иемање на броју 39 краљева «словинскијех», ђе долазе измијешани владаоци архоитија Србије, Травуније, Захумске и Дукљаске (Зеитске),' као да су редом једном земљом и једнијем народом владали. Од Немање слиједе редом владаоци Неманићи па се завршује ова серија «словинскијех краљева» са Вукашином, за којијем долазе рашки деспоти, иринципи од 3е ите и поглавицеи краљеви босански за себе; па ћа говори о поглавицама бугарскијем сасвијем засебно и најпослије долази иа једној страници и п о »кратко говорење од поглавица хрвацких и крањских!« Биљежимо, да је Качић збио сву историју хрвацку на једној страници и но, јер само босанску историју излаже на петна-

јест страпица, бугарску иа девет листова, а »словинску« на двадесет и нет л и с т о в а . . . Ово је садржај п р в о г а д и ј е л а »Разговора« Качићева, одакле видимо, да пошљедње мјесто даје хрвацкој историји и да о њо.ј тек мимогред говори, што је за.нашу тему врло важно. У- другом дијелу Качић-'се -јјђдаВ^адфжава са Скендербегом и Сибињанин-Јиа слиједи иовјест о паду Цариграда и*~о ратовању Млечића противу Турака. У овоме дијелу долази још ј една ијесма о Франк опаповићима, једна о Зриновићу и опсади Сигецкој и једна о погибији краља Лудовика на мухачком пољу, што је такођер важно за наше испитивање Качићева мишљења и ошјећања. У трећем пак дијелу долазе »кнезови и властела народа словинскога;« па турски нападаји на Шибеник, Спљет и Беч; па долазе поједини »витезови,« који се одликовали у бојевима противу турскијех нападаја иа дуждеву државу, који су слиједили иослије пада народнијех држава Србије и Босне. Пјесме ове заузимљу готово сву половину књиге а знаменито је, што међу њима находимо двије ијесме подугачке, у којијема се славе »витезови унгарски и хрвацки,« који су турске главе осијецали. Ирва је пјесма »приказана пресвјетлој господи загребској.« У њој видимо на првом мјесту Сибињанин-Јанка, па његова сина крал^а М а т и ј а ш а, Ф р а н ђ и п ана, Г е р е б а, Јереичића, Ко лонића, Миш љеновића, К а р л о в и ћ а, Ј у р ч и ћ а, К е г л е в и ћ а, Б ак и ћ а, 3 р и н о в и ћ а и ј ош неке такођер из преко Велебића. Исто находимо и у другој пјесми о хрвацкијем витезовима имена јунака прековелебићкиј ех. Дакле Качић разликује хрвацке витезове од осталијех »словинскијех« витезова, а именито од книнкимскијех, дрншпкијех, сињскијех, клишкијех, каштеланскијех, пољичкијех, омишкијех, задварскијех, имоцкијех, вргорскијех, приморскијех, неретванскијех, которскијех, а особито од котарскијех и шибеничкијех, који су најближи Хрвацкој. 'Го разликовање још је значајније, у колико је ирву од поменуте двије пјесме назвао пјессмом »од унгарскијех и хрвацкијех витезова,« што свједочи, да је сматрао хрвацке витезове ближе унгарекијема него ли далматинскијема. При свршетку нам је забиљежити, како