Стражилово

701

ОТРАЖИЛОВО

702

ваконић, Примери, 335.). Онда у „Поговору и;{ Пентикостара штампана у Мркшиној дркви 1566. год.": „ .. .. ИОД11Х1, се кксевллгомв кдлдмцт, Хрнстк моемн. б) За чудо ми је јако, што пише „сл'(венски", а не сдовенски". Ако не вјерује мени, ено му свједоџбе у „Историјн квижевности српске од Новаковића", гдје стоји с почетка негдје, да су тај језик и наши стари називали: слокт.ш.онт !д/1,и,т,. Уједној књизи, која се сад у мене налази, те се, зове: угодесд.... ирш) дкм Мдрпд« , (ггасана српско-словенски по свој прилиди у почетку 17. вијека) стоји: д а 1еромондхд (,'дмкндд 6» Гркукскдго пд сдокенскш прекедепдд. Зато Срби пишу словенски, изговарајући оно г 1; као е, као но ти њешто што ваља, будући „слово 4 изговара се у старом словенском језику као ч код Словенада или као е код Маџара (између е и и.)" (Живановић Грамат. слов. јез. 14.) А њеки Срби опет пигау слов/енски, управљајући се по ономе, што 4 одговара срнсгшјема је, ије, (е и и), али то се не може узети као правило. Али „вријеме је мајсторско решето, пречистиће оно ове стварн". — Ваљда се он влада по рускоме „славлнсши." Ријеч лењ, — а, — о, по мом мнијењу није лоша. Можда је метатеза од лијен (V). И Милићевић пише лењ и т. д. (Киђи „Зимње вечери" његове). Навео бих и примјере, али ми није књига при руци. Кашиковић пише маречгуе, мјеште нарјечје (наречје). Он је о нарјечјима рекао њешто, али ево и ја да натукнем коју. Вели, да се источнијем "збори по Вачкој, Банату, Сријему и Србији, а ја надодајем, да се тијем дијалектом служи и Стара Србија. (Виђи Срећковића „Подрим и Метохија", свадбена пјесма; или: Српске илустроване новине 1882. стр. 284.): ,Здравче венче Беру л.и те моме? —

Среди Горе Камел становити. На постељи Лунак и девојка. Јунака је Дремка уватила, А девојку Дремка ие гу Фаћа. Целивај ме, Онем'ла ти уста. Ево ти свједоџбе, Кашиковићу ! Јужнијем говори се у Лиди, у Далмацији почам од Дубровника, Вокама, Црној Гори, Босни, Херцеговини и данашњем санџаку Новопазарском. А западнијем: у њеком дијелу Восне (маком римо-католици), Хрватској и Буњевци. При сврси у 6. броју (4. врста) пише: ђе. Чудим се и не могу се начудити, како се неће људи да прођу лудорије и оставе строге фонетике ?! На још иише без х: оћеш! А читао је Бошковића чланак „из науке о језику" у „Србадији" и опет свеједно ; нека прочита још иа ће видјети, шта каже, а ево нека чује, шта вели наш дични Луко Зоре (у „8ктпси" од 1884. бр. 2. стр. 31.) „ како I и пав иаНђоге оси (ћоси), ишас (ћитас)," Ја бих савјетовао Кашиковића, да се не удаљује од своје Музе, која му је по срећи наклоњена. „Папучар нека не иде даље од иапуче", Али ипак као Херцеговац свом брату и сусједу Србину Бошњаку захваљујем на патриотичном заузимању око нашег милог српског језика! Живио нам на много година на корист и срећу Српства у Босни и Херцеговини! Ратко Миљановнћ.

ИОМА ВУКА ОТЕФ. КАРАЏИћА ЛУКИЈАНУ МУШИЦКОМ. ИЗНОСИ НА ЈАВНОСТ МИЛИВОЈЕ К. БРАНЕОВИЋ.

IV. У Бечу 24-га Новембра 1816. Пречестнћиппи Господине, мени лгобезнМшш и внсокопочитаемии ! Пребогато писмо внше одт> 3 (15.) Новембра примјо самЂ ст> онаковомт, радости, ст, каковомт, сте ми га вн послали. Копигарт, ми га е из града дон10 и цћло смо вече Оде читали. Мени е познанство и пртнгелвство ваше и вћчни спомени у Одама

вашим доволвиа награда за са†трудт, мои о Србском' Рћчнику и о народним' пћснама, и за све остале недоскутице. — Л бн желш да Васт, шшт' кол бћда нападне. као опа 4-га Септемвра: Истина д, су нама пртнтелви мили и драги, али су намт, непрјлтелви много пута полезнхи одт, нт.ихт,. —т Само треба се ш.има (иепрЈлтелЈ.има) ползовати. ГагићЂ е чисто плакао одт, радости кадт, е видћо свого Оду ; ону Славенску на А. послаће у П. не-