Стражилово

68!)

ОТРАЖИЛОВО

690

по степеницама, које се све пресавијале и издисаде под његовим ногама. У том је и Свеслав сишао с кола доле, нружио кочијашу напојницу, узео нешто мало завежљаја у руку и с тихом ресигнацијом ишао будућности на сусрет. Једва најпосле и свећа буде срећно до њега донесена и човек га поздрави са неколико неразговетних речи. Наш пријатпко имао је каде, да га по згужваној нспод пазуха кани и дугмадима на каиуту позна као једног од потчињених становника орловског замка. Без икаквог околишења рече му: „ја сам дошао доцкан, је л' те ? Човек хтеде нешто рећи, али прогута речи. Најносле јасно прозбори: „изволите горе." „А, ви сте —?" упитаће Свеслав и не добивши одговора, зацело би га још једном упитао, да му завежљај испод руке не паде на земљу. Док га је пак подигао и испред себе иогледао, смркло му се нред очима, да је једва што видео пред собом. Ужаснут гледао је и даље, како се опрезно уз степенице пење — већ стоји пред уласком — мало се устеже — отвара врата Гласно свађање све се орило горе. Крештави г.тас, нама већ познат, читао је читаву буквицу пребацивања а за сваким се чуо рефрен: „и главу ћете заборавити." Мало затим отворише се врата опет и човек се сиђе к њему доле. Али сад није носио нросто свећу — у другој руци звецкао је низ свакојаких кључева.

„Одмах сам се сетио, да је кључар", рече Свеслав сам у себи и насмеши се мало. Не рекав ни речи, пун озбиљности пође кључар другом крилу замка а Свеслав и преко воље за њим. Био је то занимљив, за њега нов нут. Ишли су горе по степеницама, ко.је се у округ савијале, затим по дугим ходницима, чију су мртву тишину нарушавали њихови тешки кораци и лупа кључева. У прелазном осветљењу свеће, која је трептила, виђали се велики издупци с прашњавим киновима, затим тамне слике с врло бледим лицем а онда искварене наслоњаче и други делови изломљеног намештаја, у куту на гомилу покупљени и од горе паучином превучени. Дуго су тако један за другим ћутећки ишли, док једва један пут светлоноша не стаде пред једним вратима на крају ходника. Према томе, нгго сам досад навео, не бих требао да споменем, да је један по један кључ улазио у браву, а није отворио, док једва последњи у целом низу не шкрипну и врата одбрави, Наш иријатељ уђе за кључарем у собу, не велику, не малу. Као што је и очекивао, та га је соба потпуно задовољида. Баш такав је себи стан на путу представљао. Гле, ти столови, па ормани, на којима су изрезане главе и канџе митске зверади, те наслоњаче превучене меком кадивом, ти пожутели мало поабани ћилимови, старе слике у поцрнелим грдним оквирима, велика постеља с тешким завесама, око табурета велике ро.јте у врху позлаћене, а све, мислиш, сад ће се распасти, чим што дирнеш. Кључар упали тросветњак на столу и онда се уКЛОНИ. (Наставиће се).

ДВА

старо дооа §јШКад је била сва Европа Подељена на два попа, Живила су оба. Све су лено поделили: Села, земље, на два тала, Само оста пусто село И у њему баба стара. Ту се попе састајали, Јели, пили и певали; Али баба, као баба, Беспослена шта да ради? С ђаволом се најзад здружи Попе да завади. А ђаво јој за то даде Обећање своје : Да јој купи јеменије

П 0 П А. Од црвене боје. И учини проклетница К'о што нико не би мог'о: Једног дана, кад су попе Прешли преко све Европе, У том селу састаше се, Вечераше, частише се, И како су вољни били, Донели су и пгалваре Па су баби поклонили. А старији попа и памет изгуби Те два три пут бабу у лице пољуби. Тад се баба стар'јем попи наже, К'о бајаги, да му нешто каже. Ал проклета баба баш не каза ништа. Тада млађи попа скочи са седишта Иа упита старијега: „Шта то рече баба?"