Стражилово

691

СТРАЖИЛОВО

— „Ништа, тек онако, шалила сесамо!" А на то ће млађи: „Знамо ми то, знамо! То је нека тајна, кажи нам је ома!" А ст&рији попа правда се сирома Ал у заман све то, ђаво с 1 бабом коло ноч'о је нроклето! И ако се стариј' куне да му ништа рекла није, Млађи мисли има нечег, што од њега стариј' крије. Елем, већ и кавга породи се нуста: К'о што знате, коса у попова густа! Један другом полетише За косе се дохватише: „Чекај само!" — стариј' рече, На млађега зграби: „Ето то је тајна, Да знаш, враг ти баби!" Дуго су се тако клали, Док су браде почупали; Кад остаде јоште нешто длака,

Пустише се обадва јунака И одоше сваки своме крају, Да се више никад не еастају. И од доба тога Где два попа има, Мрзе једно на другога, Познато је свима! А ако их ко запита: „Здраво, попо, како ти је На толиком биру?" Поп нрогунђа: „Било б' добро, Тек онога пса да није, Био бих на миру!" Морал: И веру.јте, што вам рекох: Докле годе баба има Биће увек кавге Међу поповима!

Драг. Л. И .1НЈ1..

ФРА АНДРИЈА КАЧМ

ПРЕМА ОРПОТБУ И ХРВАОТВУ. (Свршетак.) IV. писци та два имена. ђе-ђе замјењују. Управо и дубровачки писци и Качић употребљавају име

езултат овога нашега посматрања ово је: Качић излаже историју опога народа, што је под Стројимиром заузео сву Далмацију па сијевер до Дунава а иа југ до Мацедоније и ту основао државу, којој је Диоклеја била престоница. Иза Стројимира влада.ју овијем народом педесет краљева. Пошљедњи од овијех краљева био .је Вукашин. У овоме су броју сви Неманићи, под чијом владом овај народ долази до највише своје моћи и славе. Послије Косова ова се држава распада између владалаца рашкијех, босанскијех и зецкијех. Пошто су и ове државице пале под госпоство турско, народ из њих ускаче у Далмацију, да под окриљем млетачке реиублике настави борбу противу туђипа, који му је државии живот угасио. Како нас историја учи, овај народ је српскн народ. али га Качић називље словинскијем. Такођер његове државе, његове краљеве, његову властелу истијем именом називље а ђе-ђе ово име замјењује и далматинскиЈем и српскијем. Тако исто и дубровачки писцн уиотребљавали су име словинско мјесто српскога, на које се и Качић одиста угледао. Али као што се ђегођ омиче Качићу име српско мјесто словинскога, тако и дубровачки

словинско, као што ми данас употребљавамо словенско или славенско, и тијем опћенитијем именом рађе називљу српски народ, него ли његовијем сопственијем именом, дочим Бугарима и Хрватима свуда остављају њихова сопствена имена. Питање је: зашто се дубровачки писци, зашто Качић рађе служи именом словинскијем неголи српскијем? Ево одговора: 1. Српска држава у цвијету своме на врхунцу сво.је моћи престављала се занаду као пошљедња сгража источног православ.ја према западној каголичкој цркви. Душан Силни, у ком је био оличен сав углед и сва моћ срнскога народа, прогласивши се изрично царем православнијем, узакоии рат противу католика. Тијем се српско име идеитифицирало православњоме особито на западнијем границама српске државе у очима католика. А и Срби православни у обиму српске државе нијесу могли сматрати у оно доба Србима иновјерце особито нодложне папи. Зато су Срби католици, знајући да су истовјетан народ по крви, језику и обичајима ономе православноме