Стражилово

693

у српској држави, морали, тражити једно опће име, које је могло озкачавати и једне и друте и иашли га у имену словинскоме, које се особито код странијех писаца находило као сипоним српскоме имену. 2. У оно доба идеја народности није била развијена као нтто је данас. Онда су државе давале име својијем поданицима, а не ови државама. Тако по ондашњем сфаћању није могло бити Срба изван српске државе, као н. п. што њеки мрачњаци хрвацки и данас мисле, да иема Срба изван граница данашње Србије. А поред срнске државе биле су још двије државе, у којијема су Срби живјели. То је била република дубровачка и Босна. Поданици њихови нијесу се могли дакле Србима називати, и да су скроз православни били. Отуда с л овинско име, које је могло обуфатати све Србе без разлике вјере и без разлике, којој држави припадају. Ово тумачење словинскога имена удомаћеног код Срба католика најбоље нотврђује наш Качић, који нам је испричао и опјевао знаменитије догађаје из историје нашега народа, од како смо дошли у ове земље до.његовијех дана, називљући српске владаоце, српску властелу, српску државу именом с л о в и нс к и ј е м. Одатле слиједи, да је Качић под именом словинскијем сфаћао цио српски народ, који је живио у држави сриској и изван ње, у православљу и изван православне цркве, и шљедователно да се сам пјесник осијећао чланом тога истога народа, о ком је писао и за кога је писао, народа данас познатога под именом српскијем у цијелом свијету осим у хрваству. А како Качић мисли о хрваству, виђели смо. Хрвацко име долази од земље Кроације или Хрватије, а Хрватима се зову сви они, који су били под влашћу банова хрватскијех, које не мијеша са владаоцима словинскијех држ,авица. Такођер ни хрвацке витезове не уводи у свој разговор са словинскијем витезовима. Прве називље именом хрвацкијем и крањскијем, друге хрвацкијем и унгарскијем, сасвијем одијељене од словинскијех. Сву историју хрвацку збија на једној страници и по а не побуђују га ни Крешимири ни Звонимири. да им име у нјесми обесмрти; дочим и пјева и много више говори о бугарској прошлости. Из свега се види, да у Качићу није било

ни трага самосвијести хрвацке; дочим толикијем одушевљењем слави народ, државе, краљеве, господу и јунаке словинске илити српске, што свједочи, да је Качић био одушевљен Словинац илити Србин. Истина је, да Качић често уводи и и ме хрва,цк о у. цјесмама о витезовима словинскијем из Далмације ; али је он сам унанријед казао, да се звали Хрватима сви они, што су били под влашћу банова хрвацкијех, дакле и Далматинци до Цетине. На сваки начин у оно доба Качић није могао имати етнографске појмове данашњега доба нити је могао нравити разлике у именима, којијем се наш народ називао. Али то, што је Качић уиотребио каткад и име хрвацко у пјесмама о далматинскијем јунацима у ратовима млетачкотурскијема, врло је слаб основ хрваству Качићевом према свему ономе, што смо виђели у његовоме »Разговору угодноме народа словинскога.« И кад би се по самијем имеиима судило, пе бн се могло рећи, да је Качић свој народ сматрао хрвацкијем ; а кад се кЊига Качићева проучи, мора се признати, да је Качић сматрао Хрвацку тако одвојеном од свога народа као и Бугарску, а да је сматрао својијем народом народ српски. Славни шпањолски говорник Кастелар рекао је, да једну народност не условљава ии језик, ни обичаји, ни иоријекло једнога народа, колико славне усиомене из ирошлости његове, и наде и ошјећаји, који се из тијех усиомена развијају. Ову дефиницију Кастеларову најбоље потврђује српска иародност. ђе су живе славне и тужне успомене из прошлости српске, ту стежу уједно све народне удове расгргнуте; а ђе су те усномене угашене, ту се и не ошјећа јединство српско. »Разговор угодни« свједочи да је Качић ошјећао то јединство; што више ова књига уводи Качића међу ирве раднике около нодржавања и његовања сриске мисли, да се пе угаси под иритиском туђинштине. Тијем је Качић јасно ђелом показао, што је био и како је мислио и ошјећао. Зато ће Срби дубоком иоштом и харношћу нриступати сиоменику, који се има нодигнути у родиом сеоцу тако заслужног мужа, као видлшвоме ступу српске мисли на старом огњишту Срба Неретвана, као рјечитом и вјечитом нроиовједнику те мисли међу Србима католичке ЦРКве. л, Томанови!..