Стражилово

733

СТРАЖИЛОВО

734

кани. Утицајем сунца стеку и они подобност, да уђу у измену материје. Обратно одлазе исто тако делићи са повришне у унутрашњост, тако да се цела земљина материја налази у неком комешању. Гдегод погледамо, свуд видимо селидбу и само на тај начин остаје природа увек млада. У коликој великој мери може једна иста материја да мен.а свој облик, то имамо прилике да видимо тако рећи на очи код многих живих тела. Има нижих животиња, које скоро непрекидно своју форму мењају. Али и код самих випгах створова може се то приметити. Ко не познаје гусенице. та за многе одвратна створења, на којима се једва може наћи и једна лепа црта. Везане за земљу као да живе само зато, да задовоље своју прождрљивост. Али после неког времена све се променило. Пред нама лежи чаура, непомична, ни налик по форми на гусеницу. Ко не зна тај развитак, држи, да је пред њим какво мртво тело, није другчије него као да је чаура гроб гусеничин. И из тог тавног, тесног, са свих страна затвореног гроба излети кроз неко време шарен, леп лептир, да се ослобођен грубих веза за земљу весело вине небу у висине. Та пророчанска метаморфоза може довести човека до удивљења. И ипак су атоми, из којих се састоји лептир, они исти, који су били на окупу у гусеници, пре но што се учаурила. Од исте материје постало је дакле за саразмерно кратко време нешто сасвим друго. Рекосмо да атоми материје ступају једни с другима у заједнице. Заједнице те зову се молекили, оне су врло разноврсне и управљају се по различним законима. Што је год простија веза међу атомима у некој заједници, у толико је у опште она јача и постојанија. А што је већма сложена која заједница, што се више атома, налази у њој и што је разноврснији начин везе између њих, у толико је слабија та заједница, у толико се пре разилази и пропада. Заиста нешто, из чега би могли многом да се науче и законодавци и организатори заједница у човечанском друштву. Највеће постојанство показују оне заједнице атома, које састављају минерале или камење. Али како се и највише и најтврђе стене у течају времена а утицајем ваздуха, кише, ветра, врућине и зиме троше и ломе, то се трошке њихове разнесу на све стране и многе од њих дођу у прилике, да могу да постану саставни делови плодне земље. Тако се н. пр. скоро све равно земљиште између Дунава и Тисе, дакле и наша Бачка, састоји из трошака од стена, којима је некад било место у високим карпатским горама. Биљке, које расте на том земљишту, хране се од чести тим трошкама и на тај начин атоми некадањих минералних молекила (заједница) могу да

постану чланови органских заједница. Из биљке лако да их однесе пут у животиње или баш и у самога човека. Што је човек некада газио ногом, постало је сад тело његово. Згодном приликом могу ти исти атоми постати ноново саставци какве стене. Тако се материја враћа опет онамо, откуд је почела, она се окреће у колу и тај њен пут зовемо колоток материје. Атоми молекила у телу биљака већ су већма склоњени на разлазак. Они чине то у ограниченој мери још док биљка живи и расте, али главни је разлазак истом, кад се биљка осуши и умре. Али ни тада не бива он нагло и брзо, него нрође саразмерно дуго времена, док се све тело биљке полагано не распадне у угљену киселину и воду, у којим се формама највећи део биљнога тела враћа у колоток материје. Особито атоми угљика не напуштају лако своје заједнице. У особитим околностима, у којима су заштићени од утицаја влаге и ваздуха, првог побудиоца и спроводиоца њиховог распадања, не разлазе се они вековима. Тако су кам-ени и мрки угљен, у опште сав угљен у земљи, до данас сачувани остатци угљикових заједница у биљкама, које су пре давних времена на нашој земљи живеле и зелениле се. Неизмерно дуго време беху ти атоми у миру, беху као заробљени унутра у земљи. И кад ми сада отуд угљен извадимо и запалимо, ослобађамо атоме у њему из дуговечнога ропства и сагоревањем у угљену киселину одлазе они брзим путем у колоток материје, настављају дакле свој пут даље са оне тачке, на којој су пре многих хиљада, а можда и милиона година насилно заустављени. Најнепостојанији су атоми у молекилима животињскога тела. Многи од тих молекила веома су сложене заједнице и особита врста материје, коју они сачињавају, назива се беланчевина. То је најглавнија материја у животињском телу. Беланчевине су основ свих животињских нрибора, њих има у мившћима, седишту наше снаге, има их у мозгу, столици наше свести и у живцима, којима долазе осећаји у ту свест. У молекилима беланчевина налазе се увек атоми азота (гушика), тог најнемирнијег од свих елемената. Нигде се њему за дуго не допада и сваки је час готов, да наруши поредак у заједници. Није задовољан ни у самом човечијем телу, у ком тако рећи долази до највишег достојанства, које може постићи у свету, него побуни још и атоме других елемената, те се сели ш њима заједно из старога друштва. С тога нема у животињском телу никада мира, сви његови делови непрестано су на путу, ту је вечито одлажење и долажење, и после некога времена једва да се у њему задржао и трунак од првобит-