Стражилово

715

СТРАЖИЛОВО

716

да вудимо, на коме ће се боље познати, рекао је чича Јова. Затим измери чича Јова најпре свој па онда синовљев врат и оба конца однесе и метне у собу за слеме, где се обично остављају важне отвари, као што је порцијска књига, читуља и т. д. Пера се плаши. — Сад дај тај котао с паприкашем на овај асталчић и додај те столичице. Иера то учини. Чича Јова седне одмах на своју столичицу; али Пера не, но рече оцу: Сад ћу ја доћи. И пође напоље. — Куда ћеш? — Та идем да забравим мала врата авлинска па да на миру једемо. — Јешћемо ми и тако на миру. — Али може когод управо овамо доћи. — Па позваћемо га на доручак. — Дакле да сами себе издамо, пита Пера зачуђено. — Тако ћемо се баш издати. Сав свет зна, да ми наша врата ни дању ни ноћу не забрављамо, па кад то сад учинимо, онда ће одмах посумљати на нас, знаш, шта се вели обично: крив се крије а прав се смије, него кад стоје врата наша као и досад, штогод је свако мислио о мени досад, то ће мислити и сад; ти знаш на каквом сам гласу ја са моје туторске чарапе, та чарапа боље ће нас сачувати од напасти него све браве дубровачке, а сада неће нико ни на тебе мислити. Све село знаш да већ зна како су те синоћ изкрвавили. Само ти седи па једи с миром, кад сам ја уз тебе, онда се ничега не бој. — Алијасебаш затебе бојим; што ће мене ухватити-ухватити; али те срамоте, ако тебе ухвате! — А зар ти још знага за срамоту? Но не бој се, кад ти ја кажем. И Пера је сео и јео је; али је све нешто зверао и врпољио се на столици. Чим је што шушнуло а он је ђипио и истрчавао у авлију.

Чича Јова је за три тота јео, па се добро подиапио, па кад је готов био, он се покуцао по трбуху: аха, већ се познаје сало. И Пера је јео али да ли се најео, то је питање на које би пре смео одговорити, да није него да јесте, но кад је чича од сгола устао, устао је и он. Перу ухватили. У том је већ сасвим свануло. Сусед је отишао у шталу, да напоји јуницу; али кад тамо, јунице нема. Сусед је то јавио жени и деци. Дигла се граја и запевка, једно трчи тамо па јауче, друго трчи онамо. Миленка је отрчала на тарабу чича-Јовину, попела се на њу па гледи на гумно суседово, да није Јеленка одрешила се сама и отишла под сено чичино. Пера је у тај мах бага устао од папрпкагаа и изишао пред гаупу а Миленка га викну: Перо, Перо, оди, молим те, Перо! Пера у својој забуни отрчи до тарабе и пита је: гата је, шта је ? — Нема наше Јеленке. — Е да. — Украли је — јаој мени, та заклали је, придржи ме, по Богу брате, умрећу. Пера је ухватио за руке, да не падне с тарабе. Руке су му гореле а лице му је било руменије него румен у сунца, што се мало час родило. И Миленку је ватра подишла и њене су руке гореле као и Перине. Да су од гвожђа, свариле би се, стопиле би се једна у другу, тако су вреле биле. — Перо, Перо, што су ти кошуље тако крваве? — Од синоћњег ударца код кола. — А откуд те длаке марвенске по крви. Перо, Перо! — Миленка, волига ли ме? — Волим. —• Већма нег Јеленку? — Већма. — Онда ћути. — ћутаћу. (Наставиће се.)

седи мома, мисли; какви су је стисли ?

СВЕЈЕДН0!.

У мајке јој додијало, Вигае јој се неће, Па би кроз тај зрачни прозор У свет да полеће . . .

Ој! не тугуј, красна момо, Свуда ти је бедно: Ил' у мајке ил' у свету Сасвим је — свеједно !

рај прозора Седи па се Поже мили, Тешки јади