Стражилово

719

СТРАЖИЛОВО

заденеш за калут па. крај! Или, да ли да листић по листић чупкаш, док не остане гола бадрљица без икаквог мириса? Као на тај каранфио, тако гледим на живот. Ираво уживање је увек на површини, колико прст да замочиш, а под њом — Соломонова мудрост. Живот је богме као и бара, на води видиш лепо, водено цвеће, а испод ње дубок, смрдљив глиб. Шта велите, господине, на моју филозофију?" Свеслав слегне само раменима. Загледао се у сеоског мудраца. Тај се љуљао у старој столици, да је све пуцало; очима је лукаво жмиркао, а преко усана му се превукао кинички осмејак. „Кад се не бих по тим правилима владао," настави гост, „био бих давно већ Актеон једне од шест наших Дијана, можда и с роговима — јер, шта није можно у том проклетом замку ?! — Легао бих с кокошкама, прегледао рачуне за курјуке и сунцобране, проклињао двапут на недељу „веш", двапут рибање патоса и као муж једва животарио у страху божијем, а од тога нека ме бог сачува до последњег часа! Сад живим бар слободаи и весео као лептир, идем са цвета на цвет, који ми се допадне, а мени се у години бар дванаесторо допадне. Да., господине, ја сам дон Хуан, сад можда и стар и ма.ло појетичан, али ипак дон Хуан!" Међутим је посматрао утисак тог исповедања на лицу слушаочевом. Свеслав га још једанпут измери од главе до пете; неприметно се насмегаи и погледи на сахат, који је међутим из џепа био извадио. Али тај неми знак остаде без успеха. Дон Хуан се јога боље намести у наслоњачи, пребаци ногу преко ноге, завије неколико пута бркове те настави опет : „Могао бих вам читав стручак лепих дога.ђаја из свог живота направити, каквих ни у једном роману нећете наћи. Али ја ћу само један узети. Није бог зна какав догађај, али ће вас свакако занимати и ви ћете врло лако разумети. Има томе већ две године. Нисам баш тако побожан, али каткад, кад и одем у цркву, најрадије станем иод предикаоницу. Знаћете, зашто. Једанпут сам стојао тако у цркви и посматрао, не фушерски израђене свеце на зиду, већ редове лепих, живих слика, које клечаху у скамијама, у свечаном оделу, с молитвеником у руци. Брзо спазим једну дивну слику, са које не дигнем више ока. То је била мома, која је клечала и међу осталим сјала, као даница међу другим звездама. Не знам, с чим бих упоредио свежу, живу боју њених усница, које су дрхтале у тихој молитви, па лепо руменило на њеном лицу, пуно дражи чисте и лепе младости. Био је то цвет тек што се развијати почео. Главу је нагла над отвореним молитвеником у дивотном увезу с великом златном копчом. Гледала је у њега, као скамењена молитва; каткад би само

крадомице погледала на ову или на ону страну. Била ми је као светитељка, па ипак је наводила на грех, ипак се побише нечисти бауци с луком и стрелом око њеног тела; из бора извириваху просте, али чисте хаљиие'— лепоти међутим свака добро стоји — и излетаху иза сваког тог златом обрубљеног листа, који су њени њежни прстићи превртали. Нит сам шта чуо, нит видио око себе; само ми је она пред очима била; а кад већ затвори књигу, ирекрсти се смирено и ногледавгаи плахо око себе, изиђе из скамије. Око је моје пратило, док се не изгуби у гомили побожног света. Сад сам се тек гурао и провлачио, али залуд, не видех ју нигде више, ни у цркви, ни пред црквом. Извините, ако вам са тим ситницама досађујем. Да сте је само видили, онда би тек појмили моје одушевљење. У осталом вам морам још и то рећи, да сам рођен књижевник; верујте ми, могао сам на том пољу лепу част и славу стећи, али ме немиле прилике претворише у ништа. Али на ствар. Нисам чекао ни недељу да дође, већ сам с дана на дан стајао у цркви тужан међу толиким бабама и чекао на њу, док после отпуста свештениковог нисам изгубио сваку наду. Једва једанпут опет у недељу је видим. Тад ми више није утекла. Као сенка ишао сам за њом. Водила је слабу, сгару мајку, која је с молитвеником погурена ишла, све док није ушла у низак, опао кућерак, на чијем је прочељу био цимер и ја прочитам: „Јован Мигаић, књиговезац". Да, тај Јован био је отац а она погурена старица мати мог анђела. На жалост моју дознам јога и то, да су књиговезац и жена врло побожни, чланови свих другатава у месгу, и да се највише брину за васпитање своје јединице, коју као највеће благо чувају испред сваке замке поквареног света. Али из љубави роди ми се срећна мисао. После смрти братовљеве, — био је свештеник—• насљедим малу библијотеку, у ко.јдј су већином побожне књиге биле. Између њих изаберем једну с лепим, религиозним натписом и брже боље упутим се књиговесцу. Јован Мишић, у црном дугачком капуту и с црном округлом капицом на глави, прими ме сасвим хладнокрвно. Морам вам признати, да се баш у то време о мени није најбоље говорило. Али, кад виде наслов на књизи, коју сам особитој његовој вредноћи и вештини препоручио, одмах му лице доби љубак изглед, а ус.та прозборише: „а, без сумње дар за какву милу личност?" „То никако", одговорим озбиљно. „Баш за мене. Хоћу, да и увез одговара садржају". Чудно ме некако погледи, као да сам свом уху не верује. Али, кад на мени нигата сумњиво не нримети, прекрсти руке и преврне очима, како још дотле нисам видио, а онда проговори чисто сладећи: „гледаћу да обрадује око, што душу весе-