Стражилово

829

СТРАЖИЛОВО

830

НАШЕ КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ И НЕПРИЛИКЕ. (Наставак.)

На челу књижевном раду нашем стоји „Матида Сриека" са својим органом, „Летописом". То је друштво поникло услед књижевне потребе у нас, и до данас се савесно држало своје дужности п свог позива. Уверени смо, да ће тако бити и на даље. Не мислим се бавити организадијом Матичином; хоћу само да наведем прилике и неприлике, у којима то друштво данас ради, а на основу сопственог искуства. Летопис, као орган Матиде Српске, треба на сваки начин да је отмен часопис, и да је огледало савременог књижевног рада. У њ морају улазити такви чланци, који стоје на висини данашње образоваиости наше. Али Летопис је у првом реду српски часопис, те му је тако главни, управо једини задатак, да усавршава српску књижевност и науку. То пак не може бити друкче, него обнародовањем чланака нисаца-Срба. Износити пак чланке страних писаца, било у преводу или преради, никако не одговара пи позиву ни достојанству таквог часониса. Та Летопис није и не сме бити поље за стилистичко веџбање, нити се у њему сме огледати иревађачка извеџбаност младог или старог писца ког. Друго је што ваљан превод ког припознатог, класичког дела; у таквом случају има и иревод своју вредност. Сви остали преводи, па и ирераде немају места у органу књижевног друштва. Зато су на свету други српски часописи, и њихови ступци могу се — ако је уреднику право — пунити иреводиМа и прерадама. На жалост се у Матици Српској није доста назило на то. У Летонис су улазили преводи и прераде обичних чланака, који се баве разним питањима, било научним, било друштвеним. Нисам могао на ино, већ сам у одборској седници од 28. јула 1883. устао нротив тог поступка и поднео предлог у том смислу. Одбор је мој предлог условно примио, задржавајући себи право, да ипак прими који превод. ако му се свиди. Добро. Но није остало на том. У листу „Српско Коло" изашла је белешка о ондашњој одборској седници и безимени писац те белешке иодметао ми је свакојаке намере, које се из мог предлога никако нису могле ишчитати. Он се шта више тако затрчао, да је преводе претпоставио оригиналима! Ја ни дан данас нећу да знам, ко је био писац те белешке; али сам уверен, да се свагда држао сигурне обале превода и прерада, и да се никад није упустио у непрегледно

море оригиналних производа, на ком се тек може доћи до мете, али и до — бродолома. Међутим ја безименом писцу нисам остао дужан, и одговорио сам му у 37. броју „Јавора" од исте године. Писац није још ни до данас поднео дуплику на моју реплику. Зар нису то онда књижевне неприлике?! С најпоштенијом намером подноси ко предлог у хатар напретку књижевности своје а књижевна импотенција диже се против њега, не разлозима, него подметањем и сумњичењем. Да није Летопис орган књижевног друштва, већ да је приватно подузеће, не бих био рекао ништа, ма да би боље било, да и у такво подузеће улазе оригинални чланци. Но о том на другом месту. Да нређем сад на другу ствар. У одборској седници од 4. септембра 1878. добио сам на оцену десет новела непознатог писца. Десет новела! То се не да прекувати тако брзо. Кад је у нашим јавним листовима изашао извештај о тој седници, и у њему беше, да сам и ја оцењивач тих новела, добијем, после неког времена, нисмо од неког Душана Кнежевића. У том писму открио се он као писац тих новела, хвали ме у звезде, како сам славан књижевник, и напослетку ме моли, да му новеле повољно оценим, како би добио награду. У први мах сам хтео да вратим новеле, и боље би било, да сам учинио; но предомислио сам се, те сам их задржао. Ипак сам доцније, кад сам прочитао новеле, одговорио Кнежевићу, да их не могу препоручити за награду, јер су тек покушаји. Али нуто белаја! У свом веку нисам добио тако неучтиво и ординарно писмо, као онда од Душана Кнежевића. У њему не само да је грдио мене, опоричући сва она лепа књижевничка својства моја, којима ме је у првом писму накитио, већ ми је и претио. То није било доста. Душан Кнежевић је написао и Матици писмо, у којем изјављује, да је он писац „Десет новела". У истом писму вређао је друштво без сваког повода, и неучтивим је начином журио оцену и тражио свакако награду за своја дела. Одбор је на то послао „учтивом" писцу дела натраг с тим, да од таквог човека не прима више ништа на оцену и награду. Душан Кнежевић је до душе доцније у писму признао, да је био неучтив и молио је, да му се име