Стражилово

831

СТРАЖИЛОВО

не изнесе на јавност. Но одбор није могао на то пристати, јер му је рад јаван. Шта да се каже сад на такав поступак таквог књижевног пустолова! У први мах је од мене хтео ласкањем да изгодица повољну оцену, те тако можда и награду. Кад му то није испало за руком, окренуо је други јшст , те је постао неучтив и безобразан, и нретњом је хтео да изнуди награду својим умотворима. Матица и ја морали смо дакле нретрпити сваке погрде зато, што нисмо били у ваљаност његових новела тако уверени, као он. Ја Душана Кнежевића нисам познавао, али сам га држао за амбициозног почетника, те сам му онда у пријатељском писму казао своје искрено мишљење, држећи, да добар савет не шкоди ни старијим писцима а камо млађим. Какву сам хвалу пожњео за свој савет, навео сам мало час. Да наведем сад још један случај са истим Душаном Кнежевићем. Прошле године добије Матица на оцену и награду спев „Иконију" од непознатог писца, који се пак потписао „Перо је мач". Књижевни одбор преда мени тај снев на оцену а ја га после неког времена вратим одбору, с тим, да спев са слабе израде не заслужује да уђе у Летонис. Чим је о тој седници изашао извештај у напшм јавним листовима, добије Матица од „Перо је мач" писмо, пуно неучтивости и безобразлука. По „уљудној" стилизацији тог писма познали смо, да је од Душана Кнежевића. И нисмо се преварили. У овдашњем листу „Наше Доба" изашао је чланак, који је киптио од погрда на Матицу и на моју скромну личност. У том се чланку даље обрицало, да ће „Иконија" изаћи у лиску „Нашег Доба", па нека онда публика реши, ко има право, писац или критичар. Али „Иконија" није штампана ни до данас. А знате ли, зашто не? Јер је уредник дознао, да је „Иконија"

— књижевна крађа а прави је извор „Врдничка кула" Јована Суботића. И „Наше Доба" је мирно примило ту погрду на Матицу, у којој се замера, што није „Иконија" примљена за Летопис, ма да је толико пута замерало Матици, што у свој орган прима „којешта". Види се дакле, како се у тим новинама „објективно" прати рад матичин. Душан Кнежевић је по свој прилици држао, да се „Врдничка кула" већ заборавила — није ни мени при читању „Иконије" пала на памет — али се нашло људи, који памте и старија књижевна дела. И такав пустолов сме да грди друге, што не оцењују повољно „изворна" дела, као што је „Иконија"! Сј.аком је познато, да се за лажу каже, да у своје речи и сам верује. Тако и Душан Кнежевић. Он је био уверен, да је „ Иконија" баш изворно дело. Нећу ради потврде да наведем места из његовог писма; није мо.је, већ је Матичино; али у „Нашем Добу" је било од прилике исто, као и у писму. Нека мисли сваки, шта хоће, ја о свом књижевном раду мислим опет шта ја хоћу. Ради се по могућству. Нисам писао само критике, већ и дела, и то с тога, што је досадно бити непрестано књижевни жандар, и што је тако пријатно, грешити по кад кад и сам. Сад, у ком сам степену грешио, нека пресуди онај, који је на то позван; али допустити нећу никако, да се амбулантни „списатељи" растресају нада мном, и то с тога, што сам их у своје време отерао са иоља, на ком они места немају. Срдита немоћје у сваком случају смешна, а најсмешнија онда, кад се осветом бламира. Док комарци зује око мене, нећу ни оком тренути; али кад хоће да ме убоду, онда ћу их поклотшти шаком, и даље наставити свој рад, као да није ништа ни било. Не треба се том приликом жестити а најмање треба такав нападај узети трагички. Милан Сапић. (Наставиће се.)

1 Ц ЦЦ 1

-ф—

ЖЕЖУЛИНКА.

ЗА МЕШОВИТ ЗБОР СЛОЖИО А. МИЛЧИНСКИ.

МоЛегаГо

* г г г г < 'С- в | г г * р п г

I/ V I ( гц $ 1 I " г ^ V 1. Же-жу-лин-ка ку- ка на бу- ку в ле- се, ку- ку,

т

^ * т . шЛ—

ф==0-Г— Р

У* г на бу- ку в ле- се