Стражилово

813

СТРАЖИЛОВО

814

ИРИНА.

НОВЕЛА СВАТОПЛУКА ЧЕХА. ПРЕВЕО П. ПАДЕЈСКИ. (Наотавак.)

. амо затекну све у најбољем нереду. Сви ' ормани беху отворени а у одељељима су стајале и лежале књиге, као војници усред боја. Па и на патосу и на наслоњачи их је било; међу њима било је и глобуса, карата, слика у оквиру, мачева, оборених кипова, цирклова, музикалних инструмената и других стародревности. А све то беше иревучено паучином и прашином тако, да се једва разазнавала дебела слова на корицама и боја на сликама. У једном издупку пред прозором стајала је висока црна, кожом превучена наслоњача, крај ње на земљи лезкала је отворена књига. Управитељ пружи руку к наслоњачи и свечаним гласом рекне: „глете само, на тој је столици ударила грофа Јулијана капља, глава му пала на груди, руке на страну бачене, као да је у читању заспао. Од тог времена, како смо га одавде мртва изнели, иије још нико унутра завирио; ништа није дирнуто; све је остало, како се у последњем тренутку његовог живота нашло." Чудно се Свеслав осећао и освртао по соби. Чинило му се, да из свег тог види, каква је личност покојник био. Међу тим разбацаним књигама претила је рука човека, који ни са собом ни са светом није био задовољан. Па шта је у љутој грозници тражио у тим хартијама? Можда решење сумње, која му је душу цепала или заборав тешког греха или изгубљену срећу живота? Живо га је себи преставио, како је тамо у наслоњачи с бледим лицем и ватреним очима седио и у боном гњеву превртао иожутеле листове од књиге. Можда је и нашао, што је тражио, пре него што му је неумитна смрт главу на груди притисла и књигу на веки из руку отргнула? Преко воље приђе Свеслав столици и подигие књигу, која је ту отворена лежала. Био је Гусо. Особита лектира за грофа! Чисто равнодушно је Свеслав превртао листове, а онда ће упитати: „је ли гроф Јулијан био ожењен?" „Није. Умрво је без жене, без деце, без тестамента, а велико његово имање насљеди по закону узиесени му брат, садањи поседник орловског замка, господин гроф Артур." Свеслав преврташе листове и даље, а мало затим упита опет: „покојник је сигурно врло волионауку?" „На сваки начин", одговори унравитељ, „последње

дане живота је скоро међу књигама провео. Ту је седио од јутра до мрака, ни с ким није ни речи проговорио а к себи није пуштао никог. Више пута по цео дан није ништа јео. Каткад даде најсрчанијег коња оседлати, баци се на њега и јури по пољима, у црној ноћи, по највећем пљуску. ЈГетио је као стрела и по шуми и ливади, преко вода и јаруга, да се сваки жив све чудио и крстио, кад га је видио. Говори се, да му је младост врло бурна била; истина је то, да је за млађих година далеко, далеко путовао, код дама у великој части био и да је око себе увек весело, пријатељско друштво имао. Живио је усамљен, да кажем, као чудан особењак." „А шта је био узрок тој промени?" Управитељ слегну раменима, лицу даде особит израз и рече: „а ко ће то знати? Газлога не знам, само нешто држим, али у том се човек често превари. Грофовски карактери нису по нашој обичној шаблони. Код њих је јача светлост — а јача и сен. Можда каква неиспуњена страст, горка превара —■" Управитељ брзо ућути, лице му доби још укоченији изглед него пре, као да се поправити хтеде, што је мало одступио од граћице хладног, званичног достојанства. Подигне браду опет високо над пошом и наместивши лепу маншету, настави: „но, оставимо на миру, што су врата грофове раке на веки затворила. Ја сам вас довео на место, где ћете одсад имати посла; у тим просторијама сте ви неограничен господар. Чим куцне дванаест сахата, иде се на ручак, међутим ће се и звонцетом јавити." После тих речи удали се одмереним корацима. Свеслав оста сам посред књига, над чијим листовима му се чинило да још дршће и дише бурни дух, који их је пре узалуд превртао. Мислио је, да ће учинити грех, ако све то у ред постави, чинило му се да сваком књигом, коју остави на своје место, бритпе ио једну црту неиспитаног његовог карактера и, кад се све сабију у неме редове, да, нико више неће нроговорити о грофу Јулијану, те ће тако и последњег трага његовог на веки нестати са лица земље. Па шта је био тај гроф Јулијан? Можда обичан, преживели особењак, можда научењак из забаве и мароте, каквих стотинама имаде, можда достојан члан свог сталежа, који је за љубав новине скупљао и збирао књиге место лула и оружја. Али млада се фантазија Свеслављева нротивила таквим сликама, те претвори ту тајанствену таму, која овијаше грофа Јулијана, у глоријолу ретког, силног духа.