Стражилово

815

Случајно се нагне над прашњави гитар, који је I на земљи иод гомилом књига лежао. Удари. прстом у струну, која тако тужно и жалосно одјекну, као плач из дубине очајне душе и Свеслав се мораде баш и нехотице осврнути. Учинило му се, да је тДј тужни звук са старе црне столице код прозора јекнуо. Тај звук је направио преврат и у његовим мислима. Насмеја се на спиритистичко расположење својих мисли, остави гитар у један угао и седне немариш у црну наслоњачу. Али Русо, кога је сад у руци држао, одведе га брзо. на старе мисли. Гле! шапу му геније-бранилац романтике на ухо: гроф, који је умрво с Гусовљевим делом у руци, није спадао међу толике обичне људе племићког клуба. „Ваш ћу и друге књиге да прегледим", говорио је Свеслав у себи. „Из карактера књижнице најјасније ћу познати карактер збирачев." Приђе једној прегради, коју је рука покојникова најбоље уредила. Русо, Волтер, Дидеро, Мирабо све муња за муњом, које очистише загушљиви ваздух европског друштва, све зрак за зраком на истоку сунца, које сину новом добу. И1та је сад то ? Књига без натписа на корицама, без натписа на првој страни. То је неки писан дневник. Почиње овако: „До сто врага, чим да прекратим то мало времена? Рекао бих, да сказаљка на сату стоји, па опет ми се подсмева својим тик-так, тик-так. Тај ми се украс ни најмање не допада; сад ми је жао, што сам жртвовао свој месечни приход. Како је ту неукусно изрезана реч Јулијан „А, то је његов сопствени дневник?" повиче Свеслав радостан. „То је најбољи кључ, да дођем до решења загонетке!" Оде к црној наслоњачи, намести се по својој вољи и почне даље радознало читати. „Шта да радим до вечери? — настављао је грофов дневник. — Да нишем сестри Меланији? Да играм биљара с младим попом? Да се на слабом рибарском чуну тгустим с Јаковом на језеро и да му на лицу читаву скалу смртног страха испитујем? Тако ми бога, само необичан чар био је у стању, да ме, кад сам летио у мило наручје Лутеције, иривеже за тај комад зеленила, које је између стена запало, где лакоми плебејци, као пауци, вребају на обожатеље дивне природе, кад залутају! Ха, сад ми дође у главу! Што не бих прибележио, кад већ имам дневник и оловку у руци, укратко догађаје последњих дана? Из тих би се лако развила занимљива новела! Књижевнички ме шпорт примамљује на нешто ново. А што је најлепше: моји бојажљиви

покушаји прецветаће и премирисати, као и љубичице, што су међу листовима ове књиге, коју ни једна непозвана рука отворила није. Дакле, без ексиозиције! Враћао сам се са излета у горе. Ишао сам ногу пред ногу и гледао сад лево, сад десно, а у себи се радовао, што ће сутрашњи дан променити те несносне швајцарске кулисе у дивне палате секванског Вавилона. Међу кућама и вилама, са чврсто затвореним прозорима и вратима, особито ми падне у очи ниски кућерак, чији се зидови једва видили у бујном лознику. Испред њега је био леп врт у нуном пролетњем цвету. Посред тих светлих, живих боја цвећа, преко ког су прелетали лептирићи, видио се млад, непогнут човек, у простом, црном оделу. У рукама је држао ашов, а лице му беше бледо, пуно изражаја. Хтео не хтео, мораш га погледати и рад си да откријеш необичну мисао, која га је сасвим од других оделила и која га покрива тајанственом атмосфером, као глорија главе светаца. Црте таквог лица дубоко су у памети. Све ми се чини, да пред собом гледим над тим листовима то намрштено лице, више оригинално него што је лепо, с неким одлучним пркосом на устима и обрвама, са оком далеко упртим. Чини ми се, да бих црту по црту могао ту оригиналну главу с разбарушеном косом нацртати, а опет осећам, да не бих био у стању да те црте оним мислима задахнем, које су га тако интересантним правиле. Ишао сам баш около бојадисаних летава, којим је башта лепо заграђена била. Бат мога коња по рђавом путу не пробуди човека из дубока сна. У том се указа на степеницама, које су водиле из куће у башту, и друга особа, Вила је то девојка ванредне лепоте. Чисто је полетала на крајевима ружичастих папучица, у неком фантастичком оделу светлих, веселих боја, вита тела, лака хода, бујних груди, муњевитих очица, рујна лица и усница, на којима се сладак осмејак љуљушкао, била је — баш ие знам, како да кажем — као краљица лептирова, Привуче се до човека с ашовом а стојећи на прстима, заклопи му нежним ручицама очи. Човек се мало окрене, али ипак ие ослободи главу из мила загрљаја! То је био чудан пар! Та лепа девојачка слика, весела и светла, пуна шале и весеља, а иод меким, нежним прстићима бледи образи и упорне уснице, над њима суморно чело и дивља, разбарушена коса, — поред нежна, љупка цвета тај грдни, неотесани нањ! Не потраја дуго а човек пусти ашов, стисне јој ручице и окренувши се прозбори јој: „чуо сам те још из далека."