Стражилово

871

СТРАЖИЛОВО

872

Куцну и последњи куцањ петог часа после подпе на торњу новосадске саборне цркве тик до задужбине неумрлог Саве Вуковића. Класична строгост честитог нам учитеља не даде нам се маћи, док он пе каже своју последњу. А ко младо срце да окује, кад га камо жеља иовуче, па бије пусто, да нробије груди? Мученика, што беше осуђен, да у том тренутку, с Омировом Илијадом у рукама, стоји пред катедром, зној нробио, па му се завезао језик. А иама се оте као из једних груди из потаја, али доста гласно: — Ха-а-а! Беше то одисај тежак, ... са дна душе; а груди нам се напеле куд и камо пре, него што ће још звоно куцнути. 11а би за њим срце да нолети . .. на ону страну Фрушке Горе. . . Како смо полетели из школе, . . . како смо пролетели кроз ходник, . . . како слетели са степеница, па оставили књиге по станових,... шта је ко собом понео и како смо се нашли на господском шеталишту крај Дунава, — нисам ни онда много разабирао, а данас ми још мање пада на ум. 'Гек се наједаред, а за тили часак нађосмо на белези око педесет друга не бираних по обличју и лепоти већ по срцу млађапоме, који неће клонути ни носрнути, већ иа дугом путу истрајати . . . Пређосмо преко дрвеног моста на Дунаву, па се нађосмо иод бедемима Дојчина Петра. Удри десно кроз градске капије сложно војнички, да свејечи и одјекује од тврдих бастаја и казамата под одморним јуначким ногама. Па тако иодножјем камените стене, око које и на врх које је озидаи град Варадии, једна од првих тврђава, кажу, у овој царевини. И о његове бедеме ломило се српско оружје но толико пута . . . Ал како су љуто морали грувати топови на тврдоме граду Варадину, када је оно шенлук чинио Вуча цеиерале, задобивпш леп шићар, три српске војиоде: Милоша од Поцерја, Топлицу Милаиа и Косанчића Ивана, па их бацио на дно у тавпицу, „ђено лежи вода до кољена, и јуначке кости до рамена." А дошли били јунаци, да избаве сгарога Топлицу, што га заробио Вуча. Ено, опа гвоздена врата у зиду, што се виде од дунавске стране, кажу, јесу врата па тамници, у којој је тавновао старац Топлица. Како ли је било младој Велимировици, милој снаси Вуче џенерала, кад је са тих бедема

града Варадина погледала низ поље зелено, иа опазила Крал,евића Марка! „Сједи јунак у пољу широку, у ледину копље ударио, за копље је коња привезао, а пред њиме стоји тулум вина. Не пије га, чим се вино иије, већ леђеном од дванаест ока, пола пије, пола коњу даје. Коњ му није, каквино су коњи, веће шарен, како и говече. Јунак није, какви су јунаци: на плећима ћурак од курјака, на глави му капа од курјака, привез'0 је мрком јеменијом; нешто црно држи у зубима колик' јагње од пола године." И тај јунак, Краљевић Марко, тај ованлоћени дух сриског народа, потукао сву силу Вуче џенерала тамо на оној пол,ани са сремске стране 1'рада Варадина од Карловаца; потукао силу и заробио самог џенерала, те га засужњио у свом Прилипу, да оданде, како песма народна каже, поручи уцену за свекрову главу и за главе три српске засужњепе војводе младој Велимировици, милој снаси Вуче џенерала . . . Охоли бедеми тврдог Варадипа, и ви сте зар сведоци величанствена духа и величине мога народа, онога народа, који је ире Косова и гордом Цариграду страхом нотресао тврде зидиие, који је и после Косова још толико крви имао, да је лије од истока до запада, по Азији уза свог угњетача и под бедемима поноснога ћесарева Беча за крст и слободу ! Ал чему ти зидипе те још и данас? Колико пута слушах Сремицу девојку, како куне то тврдо твоје стење, у ком јој драган или војио борави себи и њој пајслађе данке! „Пуштај момке, осташе девојке" . . . Колико пута слушах, како по -теби звече лапци на ногама сужњика невољника, одјекују на спутаним ногама одмереним кораком но пропису! Шта нута чух уздах: „О ви, пгго вам господ уделио круну, Иаз'те добро, да вас народи не куну! Чувајте се гњева, опадача, злости, Имајте и иравде, али и милости!" . . . („Гренгоар.") Колико пута гледах у теби оне љуте справе убојите, гледах и дивљах се — чему? Натпто? „Шта су пушке, шта су мачи, Ако немаш снага јачих! 11Гта ће топић тај сирома, Ако немаш муње, грома, Да загрме бојним пољем —