Стражилово

873

СТРАЖИЛОВО

874

А то ј' народ задовољен. Задовољен народ води, Ојачај га у слободи, Питај душу, што јој ■годи, Негуј вољу, нек се плоди, (А не тражи крв у води,) Посеј правду нек уроди, Кад с' огреје на слободи; Понда реци: Душман грози, Својто моја, сад помози! Сви ће бити љути лави, Што по један војску смлави; То би био темел^ слави, Тврди бедем иа тврђави, Да те душман не поплави" . . . (З.-Ј. Ј.) Ал ко да се не сети под бедемима тима а бар иа врелу, посвећеном доброћудному чичаГамбрину, — пред варадипском ниваром, и онога варадинског јунака, што је »попио сто дуката све за један дан, још к отому врана коња. златап буздован«, па није марио, ни да га »кара краљ Матија, земље господар« ! Зар да се не сетимо и Дојчин-Петра, варадинског бана? У његову славу, а у жедно грло на школску прашину чашу нива за сретна пута! Пријало би, али — пут нас данас води другамо. Понда — »кратак даиак, још краћи копаци, ваља нама даље иутовати!« Прођосмо градске капије. Оставимо лево и кобно оио место грозних призора, где до скора иа вешалама испаштаху своје грехе они, којима беху уске границе државних закона, . . . оставимо транџаменг; па ћемо се спустити на десно дољњим иутом крај Дунава, те кроз грозне винограде, испод убавог побрежја, тога Елисиума блаженијих Новосађана, . . . па кроз каменичку башту, где хладом, где огрејани благим зрацима клонула летњег сунца, што заилажаше тамо, чини ти се, за широко алмашко пусто гробље, с оне стране Новог Сада. Окрени се, па ггогле преко десггог рамена па левој страни силпог Дутгава, како се шири Нови Сад са својим многим црквеним кулама. Тада још бегпе Нови Сад сриска Атина Иериклова века, најлепша леја расадиица српског народног самосвесног живота, камо се упирале очи свег овостраног српства, па очекивале и дочекивале подстрек тга све, што је обећавало добар, стгасоносан нлод за ове, и за нотоње дане. А данас? Српски дух стретги над њим, па се моли: »Не дај, Србе, не дај, брате, ни сад рђи на ме!« . . . Стаћемо до тако зване Ивине водице. Да дивпа ли напитка ! II ко није жедан био, осе-

тио је у тај мах жеђ. Поклекнусмо, колико нас се могло наређати око одушке. »Треба л' купе? Има двије руке?« Те ко, дакле, заграби воде у шаке,... ајдучки, ко захити у обод од шегтгира,... пастирски, наиисмо се, — па хајд даље ... — Тако су стари Словени пили воде на северном, гга црном и на јадранском мору! —• примети Јован, а он и данас воли, да у старим Словенима прати свој узор. Ево нас и у убавој Каменици, у летњем хаџилуку српских данас — Паризлија. Спустила као бели лабуд једно крило тик до дунавске обале, а друго наслопила по поребрини Фрушке. У ред се, браћо ! Ваља нам осветлати образ ђачки! У реду да кроз Каменицу прођемо! Збисмо се и поређасмо за час као на заповест. Песму певајући . . . сложно, громовито, а поноспим ходом, ђачки . . . јуначки, прођосмо кроз мирну Каменицу, да је за часак узнемиримо. Ирозори се тресу, вратаоца шкрипе, . . . отварају их радознали Каменчани, гга пас мере, на нас гледе, па се осмејкују; а шапат где тиши где јачи допире и до нас: — То су ђаци! Иду у Раваницу! Чоиорак голаћа потрча за нама, тга пас радознало загледају и оптркују, док нас не испратише до вотњака иза Каменице . . . Наш пут нас даиас дал>е води. Украј друма, што је скренуо пут Лединаца, седе две женске прилике. Ал чим чуше грају, скочише, па покупише своје завежљаје, те као кошуте одскакуташе у вотњак. Као да се беху преруншвале из свечаног руха, да га бар гге хабају пешачећи вап села. Умакоше мало даље с друма, него не ум:акоше очима пажлшвих хаџија. И како ће? Толико очију разишло се, додуше, по питомој околини, па то гледи равну Бачку, одсечеиу силним Дунавом, пгто се као сребрна широка пруга нружио, да раздели Срем од Бачке, камо тоиијаше сунце као у крваво море, то се запело за Дунавом. гпто жуборка и беласа се стграм клонула сунца, да га за мало покрије вечерњи сутон, те да помодри спрам ведра модроплава иеба. А пред нама пут уз убаву гору пружа нам иа сусрет сву своју питому драж. Но остало бодрих очију и за таку ггитому планинску дивљач. —Помоз' бог, секе! — поздрави неко из нашег друштва оне две планинкиње, па им својстш домахује шеширом. Оне ћуте, гга се у први мах снебивају.