Стражилово

875

876

— Помоз' бог! — захори се сад из неколиео грла с наше стране. — Сретан пут ! — зазвонише отуд два звонка женска гласа у један мах као по договору. — Је л' по вољн у друштво? — опет ће неко од наших. — Знате л', куда ћете? — једна ће на то од њих две. — Чини ми се, куд сте и ви намислиле,.. за посом! — одговори онај, да се пошали. — Е, сретно ! Ми ћемо за намећу! убриса га враголанка. — 11а хајде заједно! — Нисмо заједно ни пошли! — Ал да не идемо пешке! — Седи на друм, а пут за уши, на ћеш се повести! — опет враголанка. — Па хвала! — ?1а служби, и други пут! . . . Већина друштва нашег беше измакла унапред. Те неколицина, што заостасмо, да будемо сведоци овог разговора између нашег друга и доскочљиве Сремице девојке, пожуримо се за њима, да их достигнемо и да у смеју приповедимо осталима, шта се десило. . . А браћу дирнуо хладовити нланински лахор, што заћарлијао, па прелеће с врха на врх, па се залеће и у дб, те полеће од џбуна у џбун,... дирнуо их у жицу млађахну, у врелу крв, на бујно срце не зна да му одоли, већ креће из пуних једрих груди песму. Стадосмо на врх чота једног, па се збисмо у збор и забрујасмо у звучни глас једног певача , . . забрујасмо песму, што је младост од увек само слутити могла, да јој се зар отме из груди тек пре јтолико година песник вечите младости и прослављач српске славе и народног јединства, неумрли песник ђачког живота и растанка, . . . песму, која ће остати, »док се пева, док се-винце пије, док се коло око свирца вије, докле срце за срцем уздише,« . . . остаће химном вечите младости, ако у икојем колу омладине сриске то зацело у ђачком. „Гусле моје, овамо-те мало, Да ми срцу одлане у груди ! Хај, пуно је и препуно среће Чудо дивно, што не пукне веће'! Ој, грешан ти сам! У тренутку, у том баш тренутку, када ми кличемо из препуних груди, да пам, набрекле сетним миљем и чаром божанственог вечерљег

летњег сутона у планини, не препукну већем,... ој, у том можда тренутку ломила се већ одсудно судбина сриског народа, да се сутра дан, на Видов-дан окрва о бојна копља и љуте мачеве, и да утоне у мутну и крваву Ситницу. У том тренутку можда баш говораше под свиленим чадором за госнодском совром цар ЈГазар оне значајне судбоносне речи: „Здрав Милошу, веро и неверо,..." А последњи се зраци истог овог сунца преламаху о светло бојно оружје две крвничке војске, што нритиснуле беху равно Косово, на једној страни: „Од Мрамора до сува Јавора, од Јавора, иобро, до Сазлије, до Сазлије на Иемер Ћуприје, од Ћуприје до града Звечана, од Звечана, побро, до Чечана, од Чечана врху до планине , све је турска војска притиснула. Коњ до коња, јунак до јунака, бојна котд>а као чарна гора, све барјаци као и облаци, а чадори као и снегови; да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње и јунаке. Мурат пао на Мазгит на, поље, уватио и Љб и Ситницу." С друге стране Богдап Јуже стари: „С девет сина, девет Југовића, како девет сивих соколова; у сваког је девет иљад' војске, а у Југа дванаест хиљада;" ту три брата, три Мрњавчевића: „Бан Угљеша и војвода Гојко и са њима Вукашине краље; у свакога триест иљад 1 војске;" ту је војска Ерцега Степана: „У Ерцега многа силна војска, Многа војска, шездесет швада; па тек сила српског цар-Лазара: „У Лазе је силан Србаљ био , седамдесет и седам иљада" и још друге силие српске војводе и јунаци, што се бише и побише славпо; све „коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља као чарна гора, све барјаци као и облаи;и, а чадори као и снегови; да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње и јунаке." Никада после тога не обасја сунце с неба толику силу под сриском заставом. Никада више пе забљешта под сунцем толико убојпо светло оружје у српских јунака.