Стражилово

ОТРАЖ

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 28.

У НОВОМ САДУ 10. ЈУЛИЈА 1886.

ГОД. II.

У ШУМИ.

Iво рујне зоре, ево госта сланпог, 1|"Шири своја крила преко неба илавог, И отвара врата сунцу, дару света, Нека својом стазом до запада шета, Нека тамној земљи топлим зраком сјаје, Нек целој ирироди нови живот даје. Ево лепе зоре, трепти са висина, Као пуна чаша руменога вина; Она мења облик и све лепша бива, По врху с' облака к'о пена прелива. Само једна капља из те светле чаше Спушта се одозго и до земље наше, Па свему ономе, што на земљи стоји, Она је довољна да греје и иоји. II. Све што даље идем, све планина већа, Сваки овај корак на прошлост ме сећа, На прошлост далеку оног старог света, На читав милијон ових наших лета, На промене оне, што на земљи бише, На створења она, којих нема више. Еључ од те прошлости неће нам се дати. Узалуд нитамо, не можемо зиати, Како је изникла нрва клица биља, Првога живота ко је породиља.

III.

Природа је царство и човек се хвали, Да је у том царству он цар неки мали, И да му је разум — та велика тајна На аеговој глави с неба круна сјајна. Све, што је створено — он верује у то Све за њега само да је то дигнуто. 0, благо човеку, том великом мраву, Кад спокојно прима то у своју главу.

IV.

Шума, као море, ка' нустиња права, Нигде стазе нема, ни људскога јава, Далеко пружила она руке њене, Притисла брегове, прогутала стене, Опколила реке и долине равне, Сакрила јаруге и пећине тавне. Шума као море, шумни су јој гласи, Кад лишће трепери, то су јој таласи. Кад је тихо, мирно, тад и она мучи, Када ветар укне, тад и она учи, Зелена пучина но врху се нија, Стогодишње стабло земљи се превија, Сва шума затрепти од те јаке силе, Ломе се стубови, кидају се жиле, А стреле из неба, кад с' облаци вију, Највеће врхове најрадије бију. V. Мир је и тишина на све четир стране, Не види се сунце, сакриле га гране; Самоћа, друг мио, срета ме и прати, Најлепшу забаву она ће ми дати. „Бежите_у шуму!" — Жан Жак Русо вид е...

Т шуми су несме и божанске приче, Нови живот ту се пред нама отвара, Чујемо нов језик, што нам проговара. На свакоме створу природа с' огледа, Сваки цветић нама чуда прииоведа, Од бисерне росе блистају се капље, Овај мали поток дивоте нам шапље. Ту мртвила нема, све животом дише, На сваком листићу нешто ново нише. Самоћа, друг мио, разговор отвара Оном, који уме да с њом разговара. |ш| VI. " Ево грм изваљен, трулеж га покрива, 15орио се с ветром па сада почива;