Стражилово

903

СТРАЖИЛОВО

904

Око љега леже поломљене гране, А дар негда беше ове горе чарне; Врх је његов иш'о небу до облака, Орлови слетали на тога јунака; Ширио је гране, дозвољав'о није, Да сунце, крај њега, и на друге грије. Сува клада гроб је тога дива витког Бејах и на гробу Вонапарте силног. VII. Шума, то је башта, где човечја рука Није посадила ниједнога струка, Где, по неком реду, што га ми не знамо, Све је намештено, штогоде гледамо. Има неки закон — својевоља није Што се онај бршљан око стабла вије, Што се ова грана спустила овако, Што се она павит превила онако. Овај раст велики ту је мор'о нићи, Не друкче већ тако мор'о с' горе дићи; Ниједна гранчида, што на њему стоје, Не сме друкча бити него оно, што је. Она стрмен, што се у долину рони, Глас малог славуја, што кроз шуму звони, Ова липа, што се почела да суши, Онај поток, што се онако пенуши: То све има узрок и правила нека, И мрав, да корачи, на заповест чека. Има неки закон, који заповеда, Да се гром и трунка држе свога реда. VIII. Гле мале печурке, како се узнела, Колико јој треба земље је узела,

Утврдила корен, олуји се не да, На друга створења са поносом гледа, Земља, ваздух, вода и сунце, што гори, Све се то сложило да печурку сгвори, Све јој верно служи, све око ње лебди, А у својој слави она тихо трепти. Она памти сунце кад је друкче сјало, Она намти шуму као биље мало, А прва твар жива, кад је ногом макла, На њу, на тај колос, она се спотакла; Може рећи људма, том створењу нову: „Пре сам свију дошла ја на земљу ову, Памтим кад је била свуд магла и тама, Старија сам много од вашег Адама," IX. 0 славују мали, о радости моја, Ах, мила ми беше свагда песма твоја, Еад сам год чуо те, устављ'о сам. ноге, Слушајући тебе спевах песме многе, Спуштао се доле на зелену траву И на десну руку наслањао главу, Мислио сам — ништа! само сам те слуш'о. Кукавица, ко би с тобом свој глас куш'о! 0 славују мали, о стара радости, Тицо моје среће и моје младости, Ирирода је тебе за несму саздала, Ал ти и слободу безграничну дала, А ми, јадни људи, кадгоде певамо, Илашимо се беде, тамницу гледамо. Љ. II. Ненадовић.

НАРОДНО СЛАВЉЕ. 1ј АЧКИ СПОМЕН ИЗ ФРУШКЕ ГОРЕ. I Наставак.)

Јто попине куће. Ту света попајвише. Капија на авлији широм отворена. Деда сврну унутра, а ми за њим с песмом и добром вољом. Код капије нас дочека стари свештеник, честити покојни поп-Стеван.

Добро

вече!

поздравнмо ми, па се

свиредом машамо деснице свештеника-домаћина. — Добро дошли, децо! Живи и здрави били! — отпоздравља нас он. — Јесте л' се уморили? — Нема ту, појка, умора! — нрихвати тутор. — Не бих се зауставио ни ја овако стар, како сам се подмладио норед ове деце и њихове песме,... чак до цар-Душанова Призрена.

— Далеко је . . . — приметнће нарох, па се насмеши, а не сећам се више, како га по имену назва. Овде нас дочека и хлеб, ал место соли беше друго нешто. Насред авлије сто, а уврх стола читава унка насечена мекана хлеба, украј тога две корпе пуне вишања и трешања. — Децо, заложите се малко. Заложите се, знам, да сте огладнили! — пуди нас домаћин. Изнајпре се као мало снебивамо и устежемо, — ал усрдно нуђење домаћиново п његових, па примамљиво комађе хлеба и румене свеже вишње и трешње, а највише још онај непобедиви господар, што у невољи не пита,