Стражилово

919

СТРАЖИЛОВО

920

одобрава сваки мој поступак! — Једном речи: ти мораш поћи за њега . . . — Ах! — Или ћеш поћи за њега, или пека те очинско — Стани, стани, оче! — Дакле? Апка је уздрхтала, укочене јој очи гледаху у небо, рука се диже горе, а уста и нехотице прозборише: — Ти видиш . . . ти чујеш . . . опрости! — Дакле? — Хоћу! . . . изговори Анка и чврсто се ухвати за сто, да не би пала.... — Тако сад си моје дете!

— Добро, оче, ја полазим за њега, он, он никада неће љубљен бити од мене, ја га мрзим . . . мене страх од њега хвата . . . ја га се грозим! — ћути . . . ћути! љубав ће већ сама по себи доћи! . . . Дакле вечерас! . . . И окорели се отац удали са весељем и задовољством од своје кћери. Анка је неко време ћутала сузе сујој летиле једна за другом, сва је дрхтала, и најзад се срупш дигнувши руке к небу: — Љубим те, верна сам ти! , . . Измоли од Бога опроштај за моју грозну клетву. Измоли га, јер ти си ближи. (Свршиће се.)

ИРИНА.

НОЈ5ЕЛА СВАТОПЈУКА ЧЕХА. ПРЕНЕО II. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.)

ог дана, кад Је сунце наЈдивниЈе СЈало а мирис се по свој крајшш ширио, при лаком ударању весала на лаком чуну, који нас је све даље носио од позорнице свагдањих брига и мука, ко би могао да не буде весео и расположен'( И самом се Драгојлу чело разведрило те је веселим очима гледао у бистру воду. Гондолијеру леио испадне за руком, да грацијозношћу својих покрета задобије наше погледе. Опрео се о весло, као да ће на сиње море да удари ; сад пером од весла дохвати ласту, која се на језеро спуети, сад се усправи као јела у чамцу и гледи у даљину, сад нађе ово сад оно. Лепа је земљакиња посматрала, шта све тај ради, насмеши се мало а онда га јасно чисто талијански ослови: „Шта, веслачу, знате ли какву баркаролу'?" Још те само није било. Талијанац нам у полак окрене своје опаљено лице, ватреним очима пресече сињорину, иокаже у поругљивом осмејку два реда белих зуба а место одговора отпева нам лепу једну песмицу. Похвале, којима смо гондолијера обасипали, побудише га на другу и трећу. И тако у неирестаном његовом певању и у живом разговору, из ког се ни Драгојло, сада особито расположен, извлачио није, дођемо до острва. Над самом водом подизаху се грдна зелена дрвета тако, да се кроз њихове густе гране једва могли видити зидови пустог намастира, чија се кула у пуном сјају сунчаном блистала.

Пре него што смо стали били и изигали, упознао сам занимљиви пар људи поближе. Дознао сам, да ми је земљак по смрти свог оца насљедио историјско име Драгојло Смелић, да му је Јулија пре годину дана женом постала, да су прве дане брака под красним, талијанским небом славили, а овде да живи од тога, што даје часове из енглеског, француског и талијанског језика. Они од мене дознаду, да се зовем Павао Роландић, да сам поседник земаља и да ради уживања путујем — све, као што сам у хотелу у књигу странаца уписао. Чун оставимо на Талијану, а ми се упутимо мало утрвеном стазом к рушевинама горе. Велика дрвета нас поздравише својом хладовином, слатким мирисом шумско цвеће. Као неки тамно зелен облак дизало се над нама различито лишће. Местимице само виђали се у дебелом хладу светли сунчани зраци. Свуда је владала нека света тишина. Само каткад би се гдекоја тичица чула, или зашуштао зелен гуштер на опалом сувом лишћу, или у лету са цвета на цвет зазујала златна мува. Сасвим смо се слободно одали уживању те лепе шетње. Јулија скочи час на десно, час на лево, и узабере по какав пољски цветак, иа онда га сложи у лепу шарену китицу! Ја и Смелић смо се упустили у говор о архитектурним средњевековним споменицима, а то нам ни најмање није сметало, да, као на команду, сад лево сад десно погледамо и то увек на ону страну, на којој је Јулија цветак нашла. Кад је најиосле на једном савијутку од стазе