Стражилово

909

СТРАЖИЛОВО

910

— све сам наређао, пгго се дало видити у тој удавачиној хранионици. Али онај осећај, гато хвата странца човека, кад уђе у таку избу, ону тиху светињу и свечану тишину, опростите, ие могу описати. Тихи и слатки је то чар! Међу тима зидовима су скривени најтајнији уздисаји девојачких груди. Међу њима се шарају они слатки снови, што их слути девојче, кад сама почне своје витице плести, па до онога часа, са свима оним разним згодицама, што се збивају у њеној млађаној души и неуком срцу, када је кићени свати поведу нред часне двери, да пред богом и пред светом призна свому војиу, што је дуго и сама себи тајила. У тој одајици је задрхтало оно слатко тихо јецање девојачког срца, када се први пут осетило оковано непознатим миљем, потпаљеним ватреним погледом пекога .,, . некога, који јој није род, ал . . . Ту су лред иконом светога ђурђа великомученика иа коленима" у ноћи у самоћи шапутале румене уснице речи, што их је срце само гонило уздрхтало нод првом тајном. Тајна?! Не, не! Девојче и не зна, да је прва љубав тајна. Она је и не таји, што мисли, да треба ваљда да је таји,... не! Него што јој је та тајна тако неизмерно мила, тако слатко тужна . . . — Ту, дакле, ми да спавамо! — Упамти, што ћеш да сневаш. Отворих врата, да се јавим домаћици. — Мамо, молимо вас, пробудите нас пре сунца. — Хоћу, хоћу, рано! Лаку ноћ ! — Лаку ноћ! . . . Оде. — Хоћемо л' затворити прозоре? — Не. Штета је. Заиста. Легосмо. Једва се успесмо у високе креветске хаљине. А колена не смеш савити, јер би одмах ударио у гредице. — Овако султан у Стамболу спава. — Ја већ почео сумњати, кад сам видео кућу нашег домаћина споља, где ћемо лећи. Заћутасмо. Душан наслони главу на узглавље и заспа. Мени се још не да. Не могу да заспим, а не могу да што мислим. Раскошни ал меки мирис запљускује с ветрићем кроз отворене прозоре, а ђаволак славуј негде у близини развео, па плете песму

своју с ветрићем, те ми се разлива по души као мелем. Таман се занео да заспим, а нешто закрши под прозором. Тргнем се, ногледим на ноље. На прозор се залепрша нека лептирица, удари о пречагу, па наде у башту. Опет тишина. Само се покаткад заошине несташко ветрић, па и опет запљусне у одају планински мирис и славујеву песму. Ал наједаред се исто опако закрши. Чујем шапат. Дам ухо, да прислушкујем. Заиста гаапат! Станем на прозор, те провирим иза завесе у башту. Украј потачканог грашка спазим две слике. Завирим боље. Је-л' он? Је-л' збшва он? Наш војник санутник на лединачком путу ? Он, заиста! А она агенска прилика, што стоји поред њега, па се држе рукама? Да није. . . ? — Тако волим, што си дошао, Радо! загука она. —■ Зар бих ја могао пропустити, да моја Славујка (... Аха, она је! То је Славујка!...) сама буде сутра, а толики свет тамо? вели он. — Не бих ја ни ишла, да ти ниси донтао. — А мени каже Јела Еаменчанка, да се спрема неко из Каменице, да сутра с тобом говори. — Радо, не веруј; то је само злобан свет, на тако говори. Знају они добро . . . Не могу сваку да разберем. — Ја ћу те дочекати сутра зором на потоку. А ти гледај, па порани. Док моја сестра дође по тебе, да си готова. — Знага ли, колико још имаш да посијп пугаку, Радо? —- До јесени. — Боже, отегло ми се ово лето као гладна година. Једва чекам, да оберемо . . . Рада рагаири руке, чини ми се, да је загрли. Ал се девојче изви и истрже од њега. — Што си тако лукава ? — Не вал>а се пре закона. Кад дође време, биће ти слађе, — обрани се Славујка, засмеја се иа нодскочи. — Лаку ноћ! Нестаде је . .. Оста Рада сам. На кад виде, да нема нигата паметније, почеша науснице, облизну се, окрену, па и сам оде. . . Иза џбуна једног искрсну кресница, полети, па паде негде и утрну. Рада својим. путом, а ја у кревет.