Стражилово

ОТРАЖИЛОВО

916

Гле, та то је Светислав! И ено га где уђе у лађу, и звонце на њој и трећи нут аазвони и лађа се крену Камо ли ће он то ? IV. У К је пратња. ђаци са рипидама и чирацима већ стоје пред кућом самртничком. Сво грађаиство варотице К. дошло је да укаже последњу почаст матери свога суграђашша. А Драгољуб где је?! Јадна му мајка! Не дочека, да јој син дође те да јој јави, да јој буде гласник иобеде српске! Она склони очи, да их више никад пе отвори, а последње су јој речи биле: »Поздрави ми драгог сина Драгољуба!« Гле како је бледа Драгољубова сеја, блеђа је од смрти, блеђа но што је бледа покојна јој мајка! Очи су јој стаклене, лице укочено и као да се никада ни насмејало није! . . . . Ббли су то, боли! . . . Та остала је сама, сама, без икога свога! Па зар је она збиља сама? Та зар нема још брата, дичнога брата, који ће јој накнадити велики губитак матере? Да, има га . . . има! И Анка је са оцем па нратњи. Ах, како би она скочила, како би притрчала јадној његовој сеји да је теши, да није стражара за њом, да није тактичног оца њеног! Али што је Анка тако бледа? Зашто је сетна, сетна као она, што за сандуком стоји? Ах, па зар нема зашто ? Девет је месеци прошло, а још никаквог гласа о Драгољубу. Па бар Светислав да што јави ! — Амин! — благослови попа. — Свјати Боже .... И спровод се крену. Али гле, ко се то опако жури, да достигне пратњу ? Гле како је блед, како би хтео да полети, ио нема снаге, боји се нечега ! И већ је стигао. Цео се свет њему обриуо. — Светислав ! цикну Драгољубова сеја Драгиња, а мој брат, а мој брат! . . . — Не бојте се, здрав је . . . само се опоравите ... јер сад да . . . само лагацо, лагапо ! . . . То збиља беше Светислав; он, који је свога друга оставио на бојиом пољу; он, који је

побегао из Београда у Панчево; он, који је из Панчева отишао у Беч и тамо живио пуних осам месеци за време рата; он сада треба да даде рачуна о другу свом; он, који Драгољуба није видио пуних осам и но месеци, он вели: здрав је! Анка је очима стрел^ала, она је очима питала Светислава, шта је са Драгол->убом; но он се чини невешт па вели: здрав је. Тело се укопа. Свет се разиђе. * * * — Клањам се, господине пуковниче! — »А, гле, гле ратника! Е, па добро дошли! Сад се можемо слободно загрлити и иољубити, јер сте и ви видили и осетили, шта је то, кад запраскају пушке и загрме топови! — И господин Никола срдачно загрли Светислава. — Госпођице, дозволите да вам руку пољубим. — А шта је с другом вашим? А Драгољуб ? . . . прошапће Анка. — 0 њему доцније. Као свуда, тако јеихрабри син Светислав набавио и купио »колајну за храброст« и прва му је дужпост била, када је код господина Николе у кућу дошао, да је покаже! — А триста му! Гле, гле, па и колајну за храброст!? ... Е, е, — и узе је мерити и загледати мудри пуковник. — Е шта ћете! Али што сам ја у том рату претрпио, ах, та то је страшно! — Та причајте нам, молим вас! А гле, ја моју лулу и дуван заборавио! Молим мало!Скочи и оде по лулу. Ту прилику употреби Анка, те иагло запита Светислава: — Шта је, ако Бога зиате, са Драгољубом? Што ме убијате! Кажите! — Али шта вас се то баш тако тиче? — Шта ме се тиче?! Па то зар од вас, од његовог побратима ? — Ех, боже мој! . . . осмехну се Светислав. — 0 рециге, ја вас преклињем. — Е, лепо ! Погинуо је. — Погинуо ! ? . . . И Анка се сроза на колепа а ладан јој зној пробије цело тело. — Али за Бога, госпођице, ево оца! — Погинуо !... Погинуо ! . . . — и лагано устане а бледа је пребледа као смрт. — Еле, ево ме — врати се господин Никола. — Но сад, ваљани мој ратниче, сада ћете ми све иотапко нричати. Ах, ви не знате