Стражилово

985

СТРАЖИЛОВО

986

— Право је, Радо ! Само алвалук наш мора бити друкчи. Па погледах у Славујку, а у ње пуне руке медених колача. — Дабогме, момачки! — одговори он. И растанемо се. Прођосмо још мало кроз вашар и светину, па ћемо да потражимо наше коморџије, што се још јутрос оцепили од нас, да нам спреме ручак. Изнад манастира иза чесме нађосмо и њих. За часак се поређасмо по трави. Ко прострћо испод себе горњи капут, на се иовалио. да се издува; ко скрстио ноге, па сео тако по хајдучки, те гледи у јагње, што се на ражљу врти према ватри, на се смеши од милине, како масно јагње руди и цврчи, кад га вредни редар прелије машћу. Неки се хватају око јагњета у коло, па изазивају свирача, да им посвира. Један братац стао чело свију, на декламује из »Ченгић-аге« стихове, који готово сасвим пристали нашем тада положају. „Храбра чета дан даиоват на Морачи хллдној сјела. Тко се снизи к росној трави санком кријепит снагу тјела; тко л>ут огаљ пушки огледа и Фишеке смртне броји, ил оштрицу поуздану вијерну ножу гладилицом глади; тко избавив искру из кремена тврдијем надом, тер у шушањ лаки запретав је, пак навалив грања за час мален дахом јуначкијем пламен пири; а тко дарак стада кротка, четвртип,у овна, на љескову весео врти ражњу, ил бијела кришку сира из утробе вијерној торби вади. Ожедни ли? — —" — Помоз' бог, браћо! — зачу се поздрав, и прекиде декламатора. Ко је? — Отац намесник ево шаље поздрав, да вас развесели вином, а бог нек вас весели здрављем и весељем! Два друга из наше чете држе између себе четвртак пун вина. Поскочисмо сви на ноге лагане. — Извињава се честити кале, што нема већег суда, али гарантира за још који. •— Живио! — Шта ти оно рече напослетку, Лука? Где застаде у твојој декламацији? — запита сад један декламатора.

— »Ожедни ли? — —« — »Морача је — далеко ! — прекиде га онај. —■" А »треба л' купе, ево двије руке.« Па дохвати четвртак за обадвоје уши и наже га, не што би био жедан тако, него да је слика истинитија. Не потраја још дуго, на засукасмо рукаве, и похватасмо бритке ножеве, и на ражањ јуриш учинисмо. А ражањ заденули у рашл>е између два дрвета, иа сваки себи сече печенога меса овнујскога, с које стране хоће . . . Носле ручка настаје тек право весеље у слободној планини. То јечи гора и разлежу се песме по милој вољи. То брује гајде. Онде удара ситна тамбурица. Тамо покликује враголаста егеда. Ту ћеш видити све могуће врсте српскога кола. 'Гу ћеш опет видити и Србијанца, и Сремца, и Бачванина, и Баиаћанина . . . у једиом колу. Ту ћеш чути песме из свију крајева српског народа, и све ћеш их, дакако, разумети, а свака у срце дира . . . Дабогме, да се за часак згрну највише света око нас. Та, ђаци су то! А ђаци умеју бити весели. Ти знају песама све лепших и лепших Не знаш, ни откуд искрсавају разне бокасте и танковрате буклије, а нуђењу и паздрављању нема краја. Ту се поздравља, ко се с ким није ни мислио ваљда кадгод састати. Ту се братими, ко се донде није ни видио. Ал најмилије нам беше, да се онда новосадски и карловачки ђаци збратише. То побратимство је тако природно и тако нужно, да би требало да се понавља и нодржава сваке године. Жаљасмо се још онда, да је почело да нестаје оног идиличног живота у срнских ђака. Жаљасмо сејош онда, да се питомци та два чисто српска завода тако слабо, тако — никако уиознају, а једној се уче књизи, једној се идеји посвећују. Жаљасмо се још онда, да смо тако далеко један другом, а Карловце и Нови Сад не раставља ни једна поштена пешачка шетња, да се за даи хода могу и састати и наразговарати и растати, па да опет сваки буде на свом месту. Жал>асмо се, што нема једииства ни међу најближом омладином. Жаљасмо се на све то и заверавасмо се, да ћемо се сваке године по једанпут бар или по двапут састајати. И наздрављасмо одушев-