Стражилово

1017

СТРАЖИЛОВО

1018

ГЈурим-бајрам! А ко му се не би радовао!? Још је и то обичај код Јахудија, кад је који намјеран, да се жепи, он испроси себи дјевојку и под прстеном сгоји дјевојка у оца свога по осам мјесеци, а послије дође младожења, да је води. Обично се то нрошење удешава тако, да послије момак дјевојку води о IГурим-бајраму. Како је Јусуфико жељно очекивао Пуримбајрам. Руменило и цвијет младости одсјајивало му је на младачком лицу, а црне су му очи сјевале живом ватром. Мејрамикја, најљеиша Јахудинка, вечерас ће бити његова жена. Четири нуне године долазио је Јусуфико сваку вечер Мејрамикји под пенџере. Четири ]'одине грамзиво је гледао црне очи лијепе Мејрамикје, но никад је није могао бар за руку ухватити, а данас ће га она обла рука мехко загрлити, а она румена уста, о којима је могао само сневати, данас ће га пољубити. Била је вечер. Младе Јахудинке искупиле се код Мејрамикје, да је испрате. Дефле и таламбаси лупају а дјевојке пјевају и играју. Око поноћи доћиће Јусуфико са друштвом нод фењерима, да води Мејрамикју. Јусуфикова мајка спремила лијепе баптчалуке, украсила собу и прострла младенцима. Али ко ће да. дочека поноћ! Јусуфику је и Мејрамикји био сваки тренутак вјечност: морао је он још једном видјети своју вјереницу. Мејрамикја, као да му се надала, извиривала је кроз решетку малог прозорчића. Друге њене у оној гунгули нијесу могле нн примјетити, да Мејрамикје често пестаје. Баш је хоџа окујисао јацију, кад мимо њезиних прозорчића прође нека ханума. Мејрамикја се хтеде са нрозорчића уклопити, али була махне на њу руком, да стоји. Бијела авлија на хануминој глави одсјеваше према ноћној мјесечини, а невешто држање тијела у топлој црној фераџи уљеваше Мејрамикји страх. Ханума стаде код прозорчића и иетремице гледаше у Мејрамикју. »Шта ћеш, ханума?« унита Мејрамикја, усиравивши се крај прозорчића. Ханума не одговори ни ријечи, већ приђе један корак ближе прозору, а руком свуче јешмак, што јој је скривао лице. Мејрамикја је зачуђено гледала у хануму, која пе шћеде ни ријечи проговорити.

»Шта хоћеш, ханума?« упита поново Мејрамикја и хтеде већ са прозора отићи. Ханума ногледа око себе, да лн има кога, па како не би иикога, приђе још једап корак ближе прозорчићу и свуче боље јешмак са лица. »Шта хоћеш, ханума?« »Хоћу тебе.« одговори ханума и нриљуби се сасвим прозорчићу, »Јусуфико! Јеси ли ти?« кликне Мејрамикја. »Ја сам ја, немој галамити, да ме ко не ухвати. »А што уради то? Ако те ухвате?« »Дошао сам, да те видим, јер нијесам могао издржати.« »Ма прођи се беспослица, ухватиће те Турци, на тешко теби, а и мени жалосној«. »Кво само да те видим, иа одмах идем.« »Хајде, Јусуфико, кући, да пе удариш на белај, а и мене ће скоро да траже.« »Нећу ти, Мејрамикја, ни лаку ноћ да кажем; та за кратко вријеме бићемо вавијек заједно. Ја ти више доћи нећу; послаћу сватове под фењерима, да те мени доведу, па онда....« Хтеде још нешто да каже, али га прекиде ага неки, гато туда прође. Јусуфико се скупио, оборио главу а леђа окренуо Турчину, да га не позна. Али ага, као да се нечему осјетио, те полако мнмо њега до на ћоше, па се ту мало прикрије, да дочека хануму, али ханума још стоји код Мејрамикјина прозора. Да је било по Јусуфиковој жељи, никад се не би са Мејрамикјом ни растајао. »Хајде, Јусуфико, да те ко не ухвати; ови ага, што прође, мал те није уочио.« »Погледај ме још једаред!« Мејрамикја га слатко погледа. »Тако. Е сад довале!« »Еј садиле!« Послије тих ријечи оде Мејрамикја са ирозора а Јусуфико према ћошету. Таман Јусуфико до ћошета а ага пред њега. Јусуфико навуче боље јешмак на лице а авлију привуче боље себи иа убрза кораке. Што ханума брже напријед, то ага све више за њом пристајаше. Час истрчи један корак напријед, те застанувши завириваше испод јешмака, не би ли како лица угледао; час би опет застајао, па гледао у ноге, не би ли угледао кунцуре; али је Јусуфико био права ханума па је и жуте фирале обукао. Дођоше и до другог ћошета. Ту је требао