Стражилово

1019

ОТРАЖИЛОВО

1020

Јусуфико да савије на лијево, да кроз неки теснац дође до своје куће; али да замете Турчину траг, окрене на десно, нрекрсти руке нанријед, иа трбух, као што то обично хануме чине, па убрза кораке, што је боље могао. Али злослутпи ага не престаде за њим пристајати, већ облеташе око хануме час напријед, час отрагу, и на лијево и на десно, да се већ Јусуфико и престравио. Сусретоше другог Турчипа, па му ови злослутни ага пришапну нешто по турски, те стаде и ови за ханумом нристајати. Не прође ни мало времена, а то ти се јато Турака искупило те опколи хапуму па је стаде завиривати. Ханума је оборила очи и сагнула главу, да је не може нико видјети у лице. Окретала се час лијево, час десно, не би ли како несретним пратиоцима траг завела, па кад хтеде на раскршћу да удари широм и виднијом улицом, нратиоци јој пут заградише, а она мораде ударити другим неким мрачним теснацем, гдје се пијесу ни два човјека могла разминути. Сад навале пратиоци око ње и с приједа и острагу. По неки се насмије и закашљуца, а други ће: »Џанум дилбер, чија је ова ханума?« А неки ће опет: »Вала, тако ми Алаха, ово није ханума, јер јој ни султанија равна иије, мора да је Алах из ценета ову хурију послао.« Ханума не смједе пи ријечи проговорити, иего наже још брже корачати; али што су дубље улазили у теснац, то су пратиоци наприје све лакше ишли и заустављали хануму. Док стигоше до неке чесме, онај први ага, што ју је пратио, прискочи са отрага хануми, ухвати је за руке, па их присомити остраг на леђа иповиче: »нијехурија; инсан је, ма није ханума, већ човјек!« Истом што он то проговори, док навалише остали Турци; здераше хаиуми са главе авлију, раскопаше но лицу јешмак, оборише је доље, да се боље увјере, а кад угледаше лице. то не бјеше хурија ни ханума, већ лијепо јахудинско момче. »Хо, моји јарани, не рекох ли вам ја, да је ово мушко -чељаде; гдје би наша ханума стајала под ненџерима, кад јој није у закону!« проговори они први ага. »Еј никака вјеро!« прихвати други Турчин. »Како си смио, да поганиш то одије-ло, које је Алах само својим правовјернима оставио, да носе ?« »ПГућур аги, који нам га ухвати!« настави

опет други једап од пратилаца. »Тај погапик ваљда је и у наше хареме нашим женама одлазио.« »Ма лијепо момче,,« рече други; »да оде султанији, ни оиа га не би издала.« »Хоћемо ли ми да му судимо? У камен с њиме, јер није поганик вриједан, да га турски куршум пробије« повикаше неколицииа. »Дај да га водимо на крај оне шуме, па ћемо га удавити са ужетом, да зна, како ће да погани праву исламску вјеру !« завика друга колицина. Али једап као највиђенији и најстарији ступи напријед и за тренут заћуташе сви. Јусуфико, слушајући, гдје му се иред очима изриче казна, преблиједи, а нрва мисао на смрт одлети му Мејрамикји, која може бити ништа о несрећи и не слути, већ слатко тоне у мисли на сладост, која је скоро очекује. »Браћо Турци!« поче они Турчин. »Немојте сами да судите, већ хајте да га поведемо паши. Он је прави Турчин и правовјерни. Уз њега је кадија и муфтија, који зиају, шта у корану пише, пак шта они осуде, нек смо и ми томе каил.« »Таман ћемо тако!« повикаше сви. »Дајте који појас, да ово псето вежемо.« Одрешише неки појас и савезаше Јусуфику руке на леђа, па га поведоше у беладију, а оданде ће ујутру пред пашу. На вратима од беладије дочекаше га турске страже, те кад разумјеше шта је било, ударшне Јусуфику и на ноге и на руке тешке лисичине, па га тако сапутана одведотие у најдоње, најмрачније и највлажније подруме; отковаше тешку и велику алку од гвоздених врата, па га гурнуше у влажну помрчину, у којој се легали пацови и мишеви. Док се Јусуфико пребијао по помрчини, тражећи бар иарче тафте, да се мало наслопи, доиде отрчи један зафтија у пашин конак и јави му за лажну хануму. Као што је био паша расположен, да коме поганику вечерас одруби главу, заповједи, да му се Јусуфико доведе, а он сазове диван од онијех Турака, који су око њега вавијек били. Засједе мудри диван око патпе. Прекрстише ноге на миндерлуцима, запалише који дуге чибуке, који наргиле, па очекиваху бијесно Јахудинче. Како се отворише врата и Јусуфико ступи унутра, загрмље паша: »Ти ли си тај, што се у хареме турских жена увлачиш?«