Стражилово

1049

СТРАЖИЛОВО

МЕЛ0ДИЈА.

Под велом ноћи тамне безбројне трепте звезде И бледим зраком светле; све тихим санком спи, У миру све почива и сања слатке снове. 0, моје срце тужно, што ниси мирно ти? За чиме жудиш, реци? Куда ти жеље стреме? У тами да ли тражиш утехе слатки сан?

0, ман' се тога, мани. Зар може среће наћи, Пламеним" мачем ко је из раја изагнан? Нек она другог слади; ми за њу знали нисмо: Где оштро трње ниче, онамо вене цвет. Исиимо до дна пехар препуњен горким јадом, А срећом нек се слади, нека се грли свет! Д. Ј. И.

ИРИНА.

НОВЕ Л СВАТОП.1УКА Ч Е X А. ПРЕВЕО II. ИАДЕЈСКИ. (Свршетак.)

роважали смо се по булварима, одлазили у позориште. Видио сам, како се многе очи диве и завиде. Тако ми бога, ни ти лепи солитери, који се блистали у њеној коси, ни скупоцени обоци, који су трептали и преливали се, кадгод јој се несташна глава окрене, па ни то драго камење у красној лепези, ни златне гривне на нежним ручицама. све то ништа није било за чуђење и дивљење, него њено мило, нежно лице, на којем се светлила детиња веселост, на којем ни трага није било, да је са лепоте уображена или да мисли на сјајну раскош богате хаљине. Кад смо се вратили у избу, како је гордо оставила лепезу на кадивен диван, како је брзо скинула те солитере и како се с простом, детињом оданошћу к мени приљубила. „Ах, како волим, што сам с тобом опет сама", шапутала ми је. „Како бих радо отишла с тобом одавде далеко, далеко на какво изгубљено острво, где не бих ни свиле ни злата имала, ни адиђара, ни украса, ничега, ничега, осим твоје љубави. * * * Био сам код Цезарине. Како је то диван стас, какво чело, какве очи! Како јој говор пун духа, како велик дар, какав леп назор о животу. Код бисера од шампањца заборавио сам на Јулијине сузе. Шта јој могу! Можда не чиним оно, што би јој оку и женском срцу годило? У славу шампањца! Као Бенера рађа се у тој пени живот пун миља.

Небо је мрачно. Жуто лишће већ опада. У том руху ми се најбоље допадаш, крајино мога рођења! Тихи шапат тог лишћа, кад опада, најпријатнији је мојим ушима, Тако смо једно за друго. Прошло је наше цвеће, прошле песме, свежина и снага. Седим сам самцит, у једном замку својих дедова, међу

књигама и упредам се као паук све више и више у нређе својих мисли. Хоћу и последњи невесели одсек своје младости да доврвгам. Јулију сам нринео Цезарини на жртву. Сиротица, с почетка ми само сузама и уздасима пребацивала очевидну промену, али ми једаред и проговорила. Одговорио сам јој простим, ватреним речима, из којих је могла видити, да није више краљица у мом срцу. Сутрадан оставила тајно одаје, где сам је силним раскоштвом обасипао; ни најмањег парчета од свега, пгго сам јој накуповао, није узела; отишла је у простој хаљини, какву је у Швајцарској још носила, без икаквог је трага међу париским кућама нестало. У наручју лепе Цезарине и њених насљедница, у виру шампањца и других милина и заборавио сам на њу. Испио сам до дна пехар миља, али ми он сам загорчао. Све су ми црњи дани били, кад ми је огадила игра, шампањац, осмејак сирена, кад ми је цео иариски шум огадио а душа ми пожелила мира у Орловском замку. А и ради других прилика морао сам се вратити. Црвено страшило поче се на обзорју париског живота појављивати. Још у јутру рано спазим бунтовничке нлакате по ћошковима, дивље особе у блузама показаше се по булварима, стадоше летити вести о скупу раденика, прокламацијама, барикадама. Ту једаред батп кад се сукобише бунтовници с војском, добијем од непознатог човека запечаћено писмо; брже га отворим и прочитам: „Човек на самрти вас моли, да га са важних разлога иоходите. Драгојло Смелић." Назначена је била и улица, број и снрат. Као гром из ведра неба удари ме тај глас. На мах се показа преда мном лепа Јулија, горди Драгојло, кућица у зеленом лознику, манастирске рушевине иа острову. И иожурим се према означеном стану. У ниској, бедној мансарди смотрим две просте постеље; на једној је лежао Драгојло, око главе