Стражилово

1051

1052

му крвава марама везана, око упало а лиде бледо као у мртваца. На столиди поред постеље лежао је грдан крвав палош. На другој је седила слабуњава женска, у простом оделу, са увелим лицем и тамним очима, пуним суза. По цртама познао сам у њој Јулију. У руци је држала детенце, које је лепо у мараму била увила. Кад сам ушао унутра, једва се болесник мало придигне, погледи на мене и прозбори: „Сети се даног обећања, — ту Јулија —ту твоје дете. Ја умирем за — за —." Падне опет у постељу кркћући а сувом руком додирне палош. Не знам, да ли је још приметио, како сам дете у своје руке узео и Јулију у бело чело пољубио. Кад сам се к њему окренуо, био је већ мртав. Лице му је добило особен израз. С Јулијом и малом Ирином оставим Париз. На жељу болне мајке ударимо преко познате варошице у Швајцарској. Али до замка не дође жива: очи јој се заклапале те је видила још само далеку кулу, како се блиста у сунчаним зрацима. По њезиној жељи саранио сам је на острву у манастирским развалинама норед гроба младог искушеника. Кад сам тамо сандук овенчан венцима и цвећем једно после подне донео, небо је било облачно а гондолијер је с обореном главом веслао: чинило ми се, да неко трећи, кога око не види, на чамцу седи и Драгојлов дух љубљену Јулију до гроба прати. Тиме се завршавали Јулијанови мемоари.. V. Мемоари грофови обвијали су лепу Ирину кастеланову тајанственом романтичном тамом, са које је Свеслав био још већма радознао. Без сумње се оно девојче развило из пупољка, који је гроф Јулијан у париској мансарди на очинске груди притиснуо. Ириповетка о шумару, о рани испод срца и жени, која је од туге умрла, била је пука измишљотина, која је пред светом крила право порекло Иринино. Да би се сигурније известио, реши се, да кастелана у библијотеку иод тим изговором доведе, да му мало помогне при пренашању књига. Док је кастелан тако пренашао књиге, упитаће га Свеслав као случајно: „јесте ли били у служби и код покојног господина грофа ?" Кастелаи му једва после мало напрезања промуца: „дабогме, дабогме." „Кључар?" „Коморник." „Зовете се Јаков, је л' те?" „Јаков Фолтинић." „Ви сте пратили грофа, кад се из Иариза враћао, кад је са собом водио болесну Јулију и малу Ирину?"

Јаков се на те речи сав иренеразио; место да је што одговорио, испустио је на земљу све грдне, тврдо укоричене књиге, које је у рукама носио. Сав се укочио, а очи избечио. Тек, кад му је Свеслав разјаснио, како је све дознао, кад га је уверио, да ником ни речце о том споменути неће, онда је дошао мало к себи и језик му се одрешио. Рекао му, да је Ирина заиста кћи грофа Јулијана, да му је после смрти поверио с налогом, да је изда за кћер свога брата, чега ради му је бољу службу обећао а детету сјајну будућност; али је гроф напрасно без тестамента умрво; набрзо после тога је он — Јаков — ностао замачки кастелан и срећно се оженио. На последње речи је тешко уздахнуо. Свеслав се чешће с Ирином у парку састајао. Сваким му је даном тај пролетњи цветак све лепши изгледао а цветак се тај око њега све поверљивије савијао, отварао му увек сам лепу, најчистијом росом појезије попрскану чашицу девојачке душе. Дивио се ваљаном расуђењу, свежини фантазије, дубоким осећајима, необичној високој тежњи. На крилима одушевљења узнела се високо над свом околином, сјајила је као најсјајнија звезда. Једаред добије Свеслав врло важно писмо. Пријатељ му неки нашао место, за којим је највише тежио: место мирно и стално, с приходом не баш сјајним, али довољним, да води скромну, срећну кућу. Тог дана у вече јако је било срце Свеславу, кад је силазио у парк. Ту нађе Ирину на Сфинзи, с књигом у руци. У светлој коси имала је леио цвеће. Било је то дивно вече, пуно миомира. Сео је норед ње и дуго гледао у њено сањалачко лице. А кад их је сумрак саевим обвио, да јој је једва видио лица, узео ју је за руку и све јој исповедио. Глас му је дрхтао, кад ју је питао, хоће ли му бити љуба вереница, хоће ли потпалити ватру вечне среће на огњишту његове скромне кућице. Није му одговорила. Рука јој је дрхтала у његовој, извукла ју је и покрила лице. Чуо се само уздах. Најпосле спусти руке у крило и прошапута чисто молећи: „Сутра, сутра ћу вам одговорити." Свеслав није могао заспати. Оде у књижницу, седне у стару наслоњачу па стане нревртати листове неких књига. То му место није било сад више страшно, ништа рђаво није помишљао, да можда ту око поноћи долази дух грофов! Та покојник је био отац његове драге, а можда будуће љубе. Кад је тако једну књигу отворио, наиђе у њој на неку увијену, нраменом светле косе увезану хартију. Ни дисао није, кад је хартију отварао и два пожутела листа нашао; на првом је било написано: