Стражилово

1053

СТРАЖИЛОВО

1054

„Мила моја јединице! Бићу већ прах и пепео, кад ти овај последњи ноздрав од оца до милих ти ручица дође. Буди здрава, буди срећна, кћери моја! Ећери моје једине љубави, кћери мога греха. Нанрасна смрт отрже ти мајку твоју, пре него што је пред светом моја жена постала. Свет ће ти одрицати моје име, али мој очински благослов ие може ти одрећи. Ја те благосиљам: буди красна, добра, племенита као твоја мати! Благосиљам те: буди срећнија него она! Благосиљам те: узнеси се над светом, и ако не као насљедница мога рода, а оно бар као сјајан бисер, у ком је сав чар и сјај, који је из моје бедне душе потекао! Јулијан Орловски." Други лист био је ваљана законита опорука, којом гроф Јулијан својој незаконитој кћери Ирини оставља велико добро, што је недавно купио а уз добро то још и лепа новца. Из тих се листова видило, да је гроф предвиђао своју брзу смрт, но да га је тако изненадила, да није све као што треба у ред довести могао. Другог дана затекао је Свеслав Ирину жалосну и замишљену на истом месту. Али пре него што га је могла ословити, пружи јој мемоаре и она два листа хартије, која су светлом косом Јулијином увезана била. „Нре него што ми одговорите, прочитајте ово! Ј то рече и нестаде га. Два дана после тога није се Свеслав са Ирином састао. Трећи дан била је позоришна представа дилетаната у граду. Кад је у просторије, пуне сваковрсног света ушао, баш је онда редитељ јављао, да је господин Јагодић у последњем тренутку улогу повратио, да се за исту на брзу руку други глумац спремио и за то моли, да се овом мало гледи кроз прсте. Набрзо после тога појави се Ирина. У загушљивим просторијама наста чудно комешање и жагор. Једна се другој с лепим, шареним ленезама нагињала те у шанату кастеланову принцесу најстрожијој критици подвргавала: како су џебрачке те ципелице са избељеном ружнцом, како је потамиело то златно трепетање, како јој не доликује та бела ружа у коси, како је бледа, како има трему! Али, кад је Ирина слободно, с жаром у оку напред ступила, кад се разлегао но дворани њен мили и јасни глас, нестаде сваког ксмешања, публика престаде дисати а очи свију стадоше пратити сваки јој покрет. Дошла је већ до оног места, за које ју је стари дон Хуан највише спремао, до места, где је треба-

ла важни докуменат да раздере; рука се маши груди. У том скочи Свеслав, пруживши руке к позорници, и новика тако чудновато, да се сви осврнули. Ирина је у тај мах с пламеним оком цснала на ситне комадиће опоруку грофа Јулијана. Кад је завеса уз највеће одушевлење пала, иожурио се Свеслав што пре на позориицу. Нашао је Ирину код прозора, где је позоришна лампа једва светлила. „Шта сте то урадили, Ирина?" нроговори загушеним гласом. „Ах, господине Радићу", г одговори му, л сад могу с вами без икаквог обзира говорити. Уништила сам фантом богатства, који је за мало међу нама стајао. Врло ми је жао, што вам на питање ваше у парку не могу одговорити по вашој жељи. Ви сте заиста добар и племенит човек, ја вас искрено ноштујем и из свег срца желим, да ми останете пријатељ; али руку вам своју не могу дати; не бих вас усрећила. Ја осећам у себи други позив! Кад нисам насљедила очино име, нећу ни његово имање да насљедим. Шта је помогао сав сјај и блесак мојој сиротој, несрећној мајци?! Хоћу верно да чувам један део његове опоруке а то је лепо и племенито, што као његово насљедство у себи осећам. Томе хоћу цео свој живот да посветим. За звездом уметности хоћу да гредем. Стриц ми је одобрио. Стрина је једва дочекала.

Две необично велике црвене руке, које су према не малој способности својој к тријумфу прве глумице велико-варошког иозоришта много придонеле, обратише на себе пажњу целе нублике. Међу чиновима дође господин неки до онога, чије су те руке, и пљесне га по рамену. „Ах, господине Радићу", повиче Петар Јагодић, јер су Радићеве руке биле. „Добро дошли! Чисто оживим, кад могу погдекад амо да дођем, да видим њену дивну игру. А глете, први основ њеној уметности ја сам положио. Како је врло добро испало!" „Као обично", одговори Радић. „Него ми реците, како ви?" „0 врло добро. Постао сам настојатељ." „А ваше донхуанство?" „Било па прошло. Зет сам нашег старог. , Шта врага! А коју сте ћерчицу изабрали?" „Најстарију, господине, најстарију. Учинио сам старој за љубав. А ви?" „Ја сам послушао савет св. Павла."