Стражилово

1221

СТРАЖИЛОВО

1222

нама трајну и искрену љубав за племенито и гаји праведну мржњу према нискому. Када се у све то, у то „опште човечанско", слије и оно, што је којему народу самосвојно, (али слије тако, да не разазнајеш стихију од стихије), како је мило члану тога народа, кад чита или гледа или слуша, па по томе види, да је и он са својим народом члан и те велике људске породице, члан човечанства, на које има да се угледа! Он сам онда све, што је ту најлепше, придева као особине својему народу. И то му се не може за зло примити, кад се узме у обзир, како то добротворно утиче на његов рад за народ, на његово одугиевљење нрема раду и народу. За малене народе има то још и ту добру страну, што га соколи, да не клоне. У том правцу треба, мислим, да делује вештина, уметност и појезија. Ако ово шест приповедака и нису већ једно иотиуно тако вештачко дело, оно су мозајици, којима ће приповедач, као овај што је, умети нридодати још, колико буде требало, да га створи. Иа ко је досада, но књижевним појавама нашим у новије време сумњао, е није књижевност наша врсна, да нешто ваљано покаже, — ево, нека чита то шест приповедака, на ће се осетити, као да је у пустињи жедан наишао на зелену оазу са бистрим крелом I свеже воде. Ако је каква лепотица Српкиња навикла, да чита туђе романе, у којима блешти свила и кадива, заноси је парфим и салонски мирис, па се боји, да ће у несвест пасти, ако чита какву приповетку, у којој заудара кожушина и опанак српског сељака, — ево нека чита то шест приповедака, па ће осетити у њима меки мирис скромне мајкине душице, што по ливадама расте, осетиће " здрави мирис босиљка и другога лепог простог пољског и горског цвећа; па што их чешће и пажљивије буде читала, осетиће^ како ће јој и самој замирисати недра душом девојачком, што је Српкињу девојку толико векова чувало, да не склизне, подмладиће се љубављу према свому народу, заволеће га и у гуњцу и у опанку, и у ћурдији и златној тканици. Ево, отворите први лист. ј ) „ЈЈрви иут с оцем на јутрење." Гадна страст карташка заблуделог оца и куће домаћина хоће да разори читаву породицу; већ меће на чело пиштољ, да сам себи пројури тане кроз главу. А снасава га — Ко'? Жена његова, мати деце његове. Чим ? Љубављу. И отац — ианово рођен, озарен, прекрштен том љубављу — буди синчића свога, да иде с њиме на јутрење — први пут. Носле толико суза, иосле толико слика гадне страсти, после толико прохарчених ноћи и гажене срсћо нородичне, — како

пам дивно освиће то јутро, како мило брује звона са цркве, што зову на јутрење! Осећамо већ и онај дивни мирис тамјана у цркви. Славимо и радујемо се васкрсној срећи. Величамо брачну љубав! Љубав је основ брачној среЛи. Иа „ЈЛколска икона и ! Икона је то српског просветитеља и првоучитеља, св. Саве, заштитника најбитнијег услова за опстанак и развитак народни, заштитника просвете. С том иконом на грудима умире стари свештеник, иа народу свом оставља све, што има, да дигну нову школу, а јединици ћерци на самрти даје једини наук: „Служи овоме!" Т. ј.: служи св. Сави. У њој види стари свештеник, који вели за себе: „ Ја изгубих душу, што нијесам учио школа", у иросвети види он најтврђи бедем противу оних занесењака, који засењеним очима туђипског сјаја и јада, а не познајући нашег народа. виде спас и њему само у начелима, која се ни по нарави ни по приликама народа српског пе дају у њему накаламити; у њој види најбољи мелем народним ранама. ЈЈросвета у народном духу са народним особинама спашће српски народ; —- то је мисао изречена у овој приновеци. Колики наук лежи у томе за све оне, који су зинули на сва уста, да само западњачка просвета са својим настраним идејама може бити спас по нас, и за оне, који опет у сва звона хвале, како је у нас све добро и како мора тако да буде! Трећа је : „ У добри час хајдуци". II. опет у добри час дивна замисао. Несник је красну згодицу употребио, да покаже „Србијанцу", како је и „Шваба" Србенда и његов брат. Србинје јунак и Србину брат, иа ма откуд био. ■ , Четврта је по реду: „На бунару". Јаку српску задругу хоће да разори мезимица јединица, која се тек довела у кућу. Како је ту описан стари патријархални живот српски, какво ли је ту међусобно поштовање и зазор према старијему, то се не да друкче представити, већ да испишем овде целу причу. А у петој („ВеЈ>тер") песник опет пружа прст на туђинско васпитање, што само као болест каква нрети, да разори народне нам карактере. Ноглавито се окомио на немачки романтицизам. Колико ми баш патимо од немачке „културе", ето се можемо на сваком кораку уверити. Као нека метљика или слана иопала иас од горе до доле. Љој насупрот истакао је здраве особине свог народа и здраве умне нроизводе наше културе; па, да ипак ко не помисли, да хоће некакав „кинески зид" око нас да подигне противу свега, што је туђе, одаје заслужено поштовање и према туђинскому, које заслужује, да се уважи. \Завргаио је гаестом : „Све Ле то парод иозлатити".