Стражилово

1201

ж ; -3: 1

ОТРАЖИЛОВО

1202

тило; гга ји . на ту ћомо се сви и заклети!« ' »Амин, нека буде тако!« — довикаше сви у глас. »Неће витпе, лоиов један, куиовати читлука« — нродере се у крају собе један госг. »Само тако! Сложно сви, па макар га и мушкетали, шта нам је стало до њега; увијек је пешто мудријашио, нека га, нек сад мудрује !« — као из једиог грла грмило је по соби. Јело се, нила се ракија и иадаље; још један дан и гости се разиђу у договору, да сви једнако свједоче.

Перо Милићевић пред судом. Штогод су га питали, на све је одговарао. Казао је: како је код њега одјоданпут у кућу изненадно унишао ајдук Мирко. Сав је претрнуо, кад га је видио. Пушку је наперио на њега па искао, да му даде штогод јести, јер ето већ други дан, како ништа није окусио; ако би се пак когод макнуо из куће, да коме поткаже, намах ће их све поубијати и побјећи у гору, а овако ће на миру остати. Морао му је дати да једе. Из куће се није смио нико ни маћи, а и да је смио, не би могао ништа. Заптије су били на крсном имену у његова сусједа Јована Томића. Знао је, да су сви пијани; да оде тамо, могли би га истући, јер Јово је на њега љут већ више од године даиа, а не зпа пи за што ии кро' што, а они, који су били на части, сви би уз Јову. — А када га запиташе, да ли је још икада био код њега ајдук Мирко, одговорио је, да није, до ли сада први пут. По закону мора бити најстрожије кажњен, јер је примио и наранио ешкију, а није то никоме пријавио, него је тајао. Сад још шта свједоци кажу. Ко је видио ешкију, кад је ушао ? Јован Томић, његов сусјед, и сви они, који су били код њега на крсној слави. Нозваше и њих. Неколико дана трају иснитивања. Сви су једно те исто говорили, као што се и договорили на крсноме имену. Како он с ајдуци већ одавно шурује, како је и он лонов, већ се покрива, и како је негдје загудио новаца, на је купио читлук и како се увијек њихова друштва клонио. Позваше их, да ноложе заклетву. Сви се закуну.

Суд се мора строго нридржавати закона и, како су свједоци свједочили, онако судити. Закон је закоп!

У суду је силан свијет. Данас ће се изрећи осуда Пери Милићевићу, што је примио у кућу ајдука. Звече ланци. Сваки погледа на ту страну. »Ево га воде!« — шапће свјетина међу собом. Преблиједио, изнемогао, лице потавнило, очи као мртве, коса нешчешљана. Сви упријеше очи у њега. Сасвим је миран, али је забринут. Прво се прочита, гата је он пред судом иризиао. Питају га, је ли тако? »Јесте!« — сасвим тихо одговори Перо. Затим се прочита, гата су и који су против њега свједочили и да су сви на то и заклетву положили. Осуда се изрече: »За три дана биће пушкаран!« Сав преблиједи, чело му се памршти, усие му задрхћу, али ни речи није ирословио. »Куку мени!« — врисну му жена Синђа и паде онесвјешћена на под. Њега одведу натраг у тавницу. Њу изнесу напоље. Дође себи. * * •* Још пеколико сати има живјети и онда...? Врата се на тавници отворе. »Перо!« — вриспу му жена Синђа и изнемогла паде на земл>у. За руку је водила нејака синчића Симу. Он се тргне. Познаде жену. »Жено ! . . . — и ућута Не кукај! — настави мало послије, — немој да ми ово неколико часова јога већма отешчаш!« »Шта ћу ја јадна сама саморана — кроз плач, гушећи се у сузама, говорила је Синђа — да си бар крив, али невин к'о ово нагае једипче, па морага да страдага!« »Болшја је воља вако наредила. Бог ће се бринути и за тебе. Због сирота сунце сјаје. Видига ли — показујући руком на дијете ово је јога лудо, ништа не зна; пази ми на њега. Дијете кад одрасте, чуће каквом је смрћу. погинуо му отац, можда ће се хтјети светити «.