Стражилово

1213

СТРАЖИЛОВО

1214

Ком камен ови није свет, Да буде срамотан, ироклет!... Амин! посдпје једне тужне запијевке, која се разлијеже из пратње Деанове, која га носи са позорнице, Станко остаје сам па размишља! Сад мени овђе стојања није!... Овђе ми свашта сада нријети: Иво и људи и земља иста, Највише савјест моја нечиста ... — Па нек затече, па нек ме смрви, Врх Деанове још топле крви, На траг сирови мога злочина Нек Иво казни несретног сина! Ал' Турци !... круна!... краљевске властиТо ми не може са ума пасги! (крсти се.) Одби се мене, проклети враже! Нрстом се сваки издајник каже! У Турке нећу, на како буде, Нека ме наши судови суде; Деан му је опростио, а оцу ће све исповиђети, покајаће се, и отац ће му опросгити . . . и ми се опако потреше-ни иза смрти Деанове ночињемо стишавати. Али у истом монологу долази на мисао, шта га чека иза онроштења. Дворит ми вазда треба некога То нећу, нећу, живог ми Бога! Хришћанство ц'јело нека ме куне! И то је лакше, но бит без круне! 11а за то ноћас бјежаћу Бару, Отолен под скут Мурату цару!. .. Ео зна? ми смо виђели, да се Станко колеба између крста и корана — ко зна, да љубав Даничина још не претегне. Да видимо. Даница је дошла к себи. Марта јој каже, 1,е је. Даница под шатором познаје ствари Станкове, па весела пјева химну животу под шатором. Марта је тужна, а Даница је пита, ђе је Станко, зашто је тужна. Марта јој све каже, што је било. Даница јој ништа не вјерује, него мисли, да је Марта поманитала, а Марта бјежи, да је ту Стапко пе затече. Станко издајник! и он к султану! Те мисли коме да на ум пану? Он! он Деана да је убио ?! Он дому своме крила сломио ?! То није, није, нит може бити, То се ни у сан не даје снити! . . . Станко долази на грли и целива Даницу, која му говори, да шједе па да прича, алијошдаје целива.

Што причат! Свака тамо је була За твоју, мила, љепоту чула! Једрена, Турци и наше саме И султан исти за те пита ме. Па кад му казах за љубав нашу, Он даде налог на нрвог пашу Да мене пусти мом завичају, Па ево ту сам, мој мили рају! Ево из далека почиње мрежу бацати. Алп ће Даиица у брзо запитат га, јели истина, што јој је Марта нешто чудновато досада причала. Стапко јој каже све али не своје издајство. Убио је Деана па ваља да бјежи преко грапице. Даница му пе да проговорити. Ко ? несретниче! преко границе? Ти ? зар из Зете! искрај Данице ? ... Не да му. Него да иде у Жабљак, д'ако му се отац смилује, на што буде . . . Љепше је мпого за име твоје, А знаш лијепо мени како је! Станко јој је овђе већ морао открити, зашто неће, не може у Жабљак. Него ћу бјежат, чим се намрачи: Иод небо ј' шупље, а мрак је свачи ... Ти ћеш бит зубља мојега мрака, Нратиш ли мене, твога јунака! Даница убијена пита га, а куд би бјежао; оп јој каже, а она му педа никада у Турску; ои јој одговара, да неће ни у Латипску. Ни она му не би то рекла, него га задржава у својој земљи. Станко јој одговара, да он ради ње бјежи, јер му отац и мајка не даду, да буде његова. А Даница: Ако си ђетић, нас раздвојити Ништа но може! неброј пећииа .. . Нај1госл'је Иво неће свог сина! Станко. Турска држава је јединствена, ђе можеш бити ти моја жена; Свак ће нас дивно дочекат' тамо, Балканском трону сад похитајмо! Уз цара ја ћу цар други бити, Рад Балкана се и потурчити. Грехота није, вјеруј, Данице, Балканска, реци, је ли, царице ? Дамица. Немој! остави! ни једну више!. .. Брлине племства зар т' оставише?